Devojcica A. je vesela desetogodisnjakinja, zabavna, svoja, promenljivih interesovanja.
Tog petka i vikenda koji je usledio, sve je delovalo uobicajeno. Malo se razvlacila ujutro, negodovala sto mora odmah da se obuce i avaj da doruckuje, ali vise manje standardno. Nije joj se preterano ucilo, sta vise zurila je da sto pre zavrsi obaveze i ide napolje, ili neka igrica, ili televizija…Sve, samo ne ucenje. Ok i to je uobicajeno kada se ima deset godina.
Ponedeljak, blagi sok. Ne cuje dobro kada joj se roditelj obraca, ne reaguje na primedbe, cak ni na poviseni ton. Gleda blago odsutno i to tako da se stice utisak da gleda sasvim kroz roditelja. Dok svira svoj instrument na kratko se vraca u realnost, da bi vec kod prve greske u sviranju odustala, jer je sve smara. Roditelj se odlucuje za ulogu posmatraca. Kako je vise manje sve obaveze zavrsila, odlazi u svoju sobu, pusta glasno Mocarta i pocinje do beskonacnosti da skace po svom krevetu. Lebdi, levitira, vise uopste nije prisutna. Slucajno ugleda roditelja, iznenadi se na sekundu i nastavlja da skace, smejuci se, mastajuci, povremeno nesto glasno izgovarajuci. Ples, skakanje, glasno smejanje traje, traje i traje.
Roditelj~posmatrac se isprva ljutio, a onda se tiho smeskao i tako neko vreme. Onda se roditelju plakalo, jer nije imao ideju sta se desava sa njegovim detetom. Zaboravio je na podatak, koji mu je dete saopstilo u petak uvece. A. je kao nehajno rekla da se zaljubila, u malo starijeg decaka. Vikend je bio smiraj pred buru, jer sto se vise blizio polazak u skolu, to je A. sve manje bila u kuci, a sve vise u skolskom dvoristu. Tek je tada roditelju sinulo, a naglo su krenula da naviru i sva moguca saznanja koja je dobio iz knjiga, sta znaci predpubertet…
Otisla je u skolu, gotovo trceci, bolje receno lebdeci, nasmejana, razdragana, zaglavljena na pola puta izmedju stvarnosti i maste. Ali to je ona ista devojcica koja se tako slatko i nevino igra sa mladjom decom, obozava svoje sitne igracke i lutke, glumeci glasove raznih junaka, koja jos uvek uziva u crtacima, onim veoma naivnim, koja uvece voli da je roditelji malo drze za ruku pre nego sto zaspi, krevelji se, cita knjige o vilama i jos ponekim natprirodnim bicima… Sta je onda ovo? Je li to taj predpubertet, o kome su roditelji citali, u mislima ubedjeni da je to jos uvek daleko od njih…
Obaveze uredno izvrsava, ocene su i vise nego dobre i dalje je mila devojcica, ali je i nekako potpuno drugacija. Cudno je i njoj samoj, oseca promene, postavlja bezbroj pitanja, primecuje promene na telu, koje slobodno komentarise sa roditeljima, sve joj je isto i nije.
Kasnije je roditelj~posmatrac kontaktirao prijatelja po strucnosti, uvek su objektivniji oni drugi, iako se mozda bave slicnim poslom i dobio par instrukcija. “ Mnogo strpljenja, razumevanja, aktivnog slusanja, a prilkom zadavanja obaveza insistiranje da dete iste ponovi, dok ga roditelj nezno, ali odlucno drzi za rame ili ruku.“
Ako zanemarimo podatak da se roditelj po struci bavi vaspitanjem, uz simpaticno podsecanje na situaciju kada se izvesna gospodja, lekar po struci, porodila i u trenutku kada su je posetile babice ne bi li joj dale prve instrukcije o nezi detata, ustuknule su pred saznanjem sta je gospodja po struci, uz opasku da ona sve zna. Gospadja ih je razuverila sledecim recima : “ Ne, ne. Ja jesam lekar, ali prvi put sam mama, molim vas o svemu me informisite…“ Tako je i sa pomenutim roditeljem. Prvi put je roditelj desetogodisnjeg deteta, koje je u novom, osetljivom periodu svog odrastanja. Mnoge informacije, iskustva, literatura su dobro dosle, ali prvenstveno permanentno osluskivanje deteta, pazljivo slusanje, bavljenje detetom i mogo razgovora, podrske, zagrljaja, ljubavi i discipline.
Tek da napomenem da je utorak bio pet puta jaci i intenzivniji. No, to svakako nije obeshrabrujuce, naprotiv. Novi izazovi su i pred devojcicom i pred roditeljima.
Kao tim, sigurno su na pravom putu.
Оставите одговор