Koraci

Nekada davno su mama i ćerka odlazile na parking, koji je ujedno i poligon za buduće vozače, iznad bazena na Košutnjaku, da vežbaju prohodavanje. Vežba se sastojala od neveštih prvih koraka devojčice i ne mnogo sigurnije mame prvorodjenčeta. Istovremeno je jedna starija devojčica sa svojim tatom učila da vozi bicikl, a za to vreme su se neki stariji vežbali za ulogu vozača.

Prošlo je od tada deset godina. Devojčica je dakako prohodala, ona starija sada sigurno vozi veliki bicikl, a vozači su sada već iskusni učesnici u saobraćaju.

Svi ti prvi koraci su izazov, vodilja, neki osećaj da možeš još, više. Lično sam dugo ostajala na poslovima kojima sam se bavila, činilo mi se lakšim,  umesto da menjam. Pomalo su me plašile promene, iako sam ponekad bila jedva zadovoljna. Divila sam se ljudima koji su, na mnogo ozbiljnijim pozicijama, donosili odluke o promenama, novim koracima, koji su u novom okruženju značili početak. Novo, istraživanje.

Čitala sam mnogo knjiga na temu promena i vere u sebe i svoje sposobnosti i u jednoj od njih sam se baš prepoznala, u delu gde govori da ima ljudi koji radije čitav život idu utabanom stazom, dobro poznatom. To me je uplašilo. Očigledno ne dovoljno, jer sam i dalje ostajala tamo gde sam bila već prilično tužna. Onda su se desile promene, na koje nisam uticala, te sam bila u prilici da krenem iz početka. To me je još više uplašilo.Ipak, ohrabrena savetima moje drage mentorke, odlučila sam da probam. Bilo je lakše i lepše nego što sam mogla da pretpostavim. Svaki put je lakše, jer su me promene jačale, bila sam sigurnija u to šta ja znam, a uvek sam volela da učim i usvajam novo. Još se tražim, pronalazim i sve me beskrajno raduje. Imam malu, stimulativnu, tremu, a veliku veru da će mi biti još bolje.

Juče je moja mlađa devojčica, kao spomenuta devojčica na poligonu, učila da vozi bicikl, a starija je iskusno vozila veliki. Bodrili smo je njen tata i ja, trčali za njom, starija je već bila ko zna gde, smejali se i plakali prilkom padova. Zajedno. Ona je želela još. Danas je jedva dočekala da ponovo vozi. Naravno, bila je sigurnija, zadovoljnija. Smejala se, a meni se činilo da može da dohvati zvezde.

Moja draga prijateljica se nakon dugog niza godina, radeći jedan posao, odlučila za promene i ozbiljno je uspešna u tome što radi, veruje da su pravi izazovi tek pred njom. Isto je i sa mojim dragim mužem, stalno traži još, bez straha. Uvek veruje u sebe, volela bih da više ličim na njega. Zapravo me raduje što mi daje dobar podstrek da mogu više.

Prvi koraci su mnogo dobri koraci. Uvek mi je u mislima dečje prohodavanje, deca tako veselo istražuju okolinu i traže još, traže više.

 

Uvek mogu da mislim na prve korake moje dece i vožnju biciklom. Možda nije uvek jednostavno, mada je  svakako  mnogo vredno. Moj glas ide prvim koracima i zadovoljstvima koje stvaraju. Da dohvatim zvezde ili se popnem na Kilimandžaro…

Leave a Comment