Treće

Kad će treće? Molim? Pa, vreme je, sada si sve završila. Sad sam dobro, dobro mi je ovako. Nemoj posle da ti bude žao, sad ti je pravo vreme…

Ovih dana su mi se desile dve bitne stvari u vezi sa mojim poslom, napokon, da dodam. Srećna sam dovoljno, jer je dugo trajalo, osećam olakšanje i idem dalje. Jedno je kada nešto želiš, pa se desi prebrzo, možda se i pitaš jesi li to želeo, drugo kada iščekuješ, sigurniji u svoju želju i onda sa oduševljenjem prihvatiš novost. Onda verovatno ima još stadijuma, a na kraju je, osim ako ti si nikada ne ostvari, verovatno nije ni trebalo, kada već zaboraviš na želju i prirodno kada se ostvari, osećaj je drugačiji, jer si pomalo i izgoreo u željenju…

Elem, usledila su čestitanja i divne reči podrške ljudi, divnih ljudi. Samo što se završi čestitanje kreću pitanja i konstatcije…Kad će treće? Vreme je. Nemoj posle da žališ… Svi mi redom, ima izuzetaka, žele treće dete. Svi znaju da je to sledeći korak u mom bivstvovanju. Da napomenem da nikoga nisam pitala, niti konsultovala oko moje eventualne trudnoće. Ljudi u okruženju naprosto znaju da je vreme da ja po treći put postanem mama. Uredno se zahvalim na čestitkama, pokušavam da preskočim nagađanja o mom budućem majčinstvu, ali neki su baš uporni. Pokušam da objasnim da je moj zadatak po tom pitanju završen, čak se pravdam da je ovo moj maksimum. Ne odustaju. Uhvatim sebe kako razmišljam o nametnutoj mi temi, čak podelim mrvu sumnje sa najbližima, koji mi u šali kažu, jedva smo i ovo izdržali, uživaj u životu!

Kako ljudi znaju da li ti želiš ili ne želiš prvo, drugo, treće dete? Možda baš ne želiš. Kako znaju da možda uporno želiš, a ne dešava se, pa ti samo podgrevaju patnju? Koliko ljudi uostalom treba da su netaktični, da ne upotrebim težu reč, da ti savetuju šta je za tebe dobro, ako ih za mišljenje već nisi pitao. Nemam odgovor, prva misao mi je da je stvar o kućnom vaspitanju. Tačka.

Slušam skoro priču o mladoj, uspešnoj devojci, kojoj su se složile kockice na poslu, jao bolje da nisu, sada ću morati da se odselim od mojih, da se udam, dete da rađam… Zar to nisu stvari srca, zar to nije želja koja te tome vodi? Moji prijatelji i ja smo sve to radili jer smo tako hteli. Moji roditelji nisu sve moje odluke podržavali, u vezi sa brakom i sličnim temama, diskretno su rekli svoje mišljenje, a ja sam radila kako sam osećala. Tačnije, nas dvoje smo uradili kako smo mi želeli. Nisu se mešali, niti sugerisali. Pao im je kamen sa srca kada se naša veza ozvaničila, no mi to nismo iz tog razloga uradili, kamena radi, već nas radi. Želeli smo baš tako.

Ponešto još o trećem detetu. U mom okruženju, konkretno u komšiluku, žive tri porodice sa četvoro dece i mnogo im je lepo, srećni su i zadovoljni. Dobro im ide, nekako sa lakoćom gaje svoju decu, bar se meni tako čini. Iskreno im se divim, međutim mene nema u toj priči, ja baš volim što imam dvoje dece, dve ćerke. U nekom ranijem periodu sam možda želela troje, ipak, desilo se baš kako je trebalo, jer ja ovoliko mogu. Mogu, a da imam sebe, da se bavim i drugim odnosima, da negujem bračni, da napredujem kao osoba, da dam još nešto svetu.

 

Živela sloboda izbora! Živeo vaš i moj izbor da naše živote uređujemo kako mi želimo.

Comments

  1. ivana

    Potpuno se slazem sa tobom i podrzavam slobodu izbora- da radimo nesto KADA MI TO ZELIMO a ne kada drugi to ocekuju od nas…
    Svidja mi se kako svoje misli prenosis na papir, bravo! :-*

  2. Zorana Petrovic

    Ova tema mi je naročito zanimljiva. Slobodni su ljudi da postavljaju takva pitanja, naročito oni koji nikada nisu pričuvali našu decu, pitali da li mi treba pomoć, skuvali ručak, opeglali veš, pozvali na kafu( može i igraonica, nije bitno, važno je da se vidimo). Posebno naglašavaju da su nam oba deteta istog pola, muškarci. „Ko će da ti pomogne kada budeš stara. Ćerka je ćerka “ Teško mi je da objašnjavam da mi je dugo iščekivano prvo dete bilo dar od Boga, a drugo kada se rodillo sreća nezamisliva. Moram da se čuvam, trebam mojoj deci, plašim se da našu sreću ne pokvarim. Možda mi i nije teško da objasnim, jednostavno neću.

  3. Ivana Vana

    Draga Zorana, to je to o cemu pisem, bas sam na to i mislila. Samo vas dvoje znate vasu pricu.
    Uzivajte u vasim divnim decacima.
    Bravo za necu, to treba da se uci.
    Srdacan pozdrav!

Leave a Comment