Susret sa večnošću

Postepeno, počećete da

prepoznajete

Nevidljivu formu onoga koji

vas je napustio…

Kada si mali  govore ti da te osoba, koja više nije sa nama, jer je zauvek otišla, gleda sa neba ili misli na tebe. Možda ponekada kažu i da je otišla na duži put.

Moji susreti sa večnim odlascima dragih ljudi počeli su da se dešavaju, bar da sam ih bila svesna, sa mojih pet godina. Obojica deka su nas napustila u tom periodu mog života. Emocije u vezi sa tim događajima mi nisu previše strašne, jer su obojica bili na putu. Kada sam malo porasla, saznala sam istinu, a kako je već prilično vremena prošlo, opet me nije bolelo, jer su moji najbliži bili dobro. Veoma slabo se sećam mame, viđala sam je tužnu, s tim da  je ona tugu uvek pravdala nekim drugim situacijama, a ja sam prihvatala, jer mi je tako bilo lakše. Kad malo bolje razmislim svoje strahove od večnosti, da je tako nazovem, počela sam da negujem poslednjih par godina. Silno sam se trudila da zdravo jedem, vežbam, smanjim poroke, ali me je sve kratko držalo, dok se ponovo ne uplašim. Onda opet sebi obećam da ću duže i kvalitetnije da spavam, da ću ranije da ležem i opet iznova…

Pogodili su me odlasci nekih dragih, mlađih osoba, taman koliko sam sebi dozvolila. Pomislila sam da sam sazrela, da umem sa time dobro da se nosim. Ipak, moji najbliži su sa mnom , a kako se ja i dalje plašim, shvatila sam da se u stvari za njih grčevito držim. Svi smo tu. Ove godine je umrla nana i čini mi se da sam to najteže podnela do sada, iako su me ljudi tešili da je lepu starost doživela. Verovatno zato  što sam svesnija, odraslija. Toliko sam tugovala, da mi je u nekim trenucima nedostajalo vazduha. Najbolje su me utešile moja mama i moja instruktorka joge, ako izuzmem toplinu kojom je zračio moj muž, no to se nekako podrazumeva. Mama mi je rekla, dete, moja mama umire, ne tvoja, molim te da se malo primiriš, a instruktorka me je snažno grlila i ja sam potpuno prodisala. Zaista mi je bilo lakše kada se sve desilo, bila sam spremna.

Ne znam šta sam tačno radila sa mojom decom, tek jedna se plaši svega onostranog i neobičnog, rekla bih u prihvatljivoj meri, a druga sve vidi kao prihvatljivo, čak onostrano karikira izbacujući jezik sa strane, bez da joj je teško. Možda će i zvučati logično, mlađa je. Ipak, kako objasniti da je starija i kada je imala godina koliko mlađa sada, reagovala pre strahom, negom šalom?

Pisala sam o čarobnoj gospođi, koju sam upoznala na letovanju, gospođi koja je izjavila da nakon smrti svoje velike ljubavi ona živi da ode svome voljenom. Moji roditelji su me zamolili da mi ona pomogne u ideji o prihvatanju, jer znaju koliko mi teško to ide, da će i oni otići, jednom.

Ne znam kako se uopšte priprema za to? Nikada nisam spremna, da li je iko? Moja draga mentorka nas je podučavala na predavanjima da detetu određene dobi, možemo da objasnimo da čovek nije sa nama onda kada prestane da diše, hoda…

 

 

Postepeno, počećete da

prepoznajete

Nevidljivu formu onoga koji

vas je napustio.

I kada proces žaljenja obavi

svoj posao,

Rana gubitka će zaceliti.

I vi ćete naučiti da okrenete

svoj pogled

Od te praznine u prostoru

ka srcu svoje duše,

Gde vaš voljeni čeka vaš

povratak

Još od samog početka.                         John O’ Donohue

Učim se  spremnosti za ono što život nosi. A vi, voljeni moji?

 

Leave a Comment