Priča je lična, nadam se ne patetična, a ako i jeste, to sam sada tako umela da prenesem. Priča je o ljubavi mog života. Života!
Mali osvrt na početak, časna reč kratak, tek da bude razumljivije, a i meni slađe, jer ovo radim zato što mnogo želim da imam pisano svedočanstvo o njemu.
Sa mojih 16 godina sam se zaljubila u njega i one me je iskusno odbio. Nakon tri godine sam se opet zaljubila u njega, dao mi je neku nadu, no ipak je procenio da sam premlada. Onda sa moja dva anđela čuvara odlazim ponovo na Drinu, da prebolim mnogo toga i ovaj put malo mislim na njega. Anđeli me moji zadirkuju da im pokažem ko je taj čovek. A moj budući čovek brašnjav po glavi, veoma neobično obučen, drugačiji. Na nagovor mu se javim, mnogo sigurnija u sebe i on se malkice oduševi. Anđelke protestvuju, to je on?! Sutra on dolazi kao ozbiljan igrač, doteran, prilično siguran u sebe. Da, da, hoće da me osvoji, a da deluje nezainteresovano. Nakon par dana smo se spojili, hvala Univerzumu! Toliko.
Svaki dan na moje pitanje koliko me voli govori više nego juče i ja se svaki put istopim. Nadam se da ću uvek ovako da se topim, uvek i zauvek ili bar onako kako se on topio kada smo počinjali, dok smo vodili višesatne telefonske razgovore na fiksnom telefonu. Govorio je da je u njegov sobi trenutno potop, jer se kao led istopio. Da, da, zna taj da kaže što moje uši žele da čuju.
Dalje. Ja sam njega prosila, naslonjena kolenom na plastičnu flašu soka, a on me fino odbio, rano je, ali hoćemo, jednom. Kada je došao dan za prosidbu, nikakva padanja na kolena kao u Hollywoodu, ljubljenje ruke i slično, već baš ovako, “ Oćeš ti ba ili nećeš?“. O, živote, ko odbija takvu prosidbu, kada ima njega?!
Nije sve bilo slatko, konstantno smo napredovali ili nazadovali, nekada mravljim korakom, nekada lavovskom brzinom, dok se nismo pronašli. Kao i svaka ljubav i moja ume najbolje da grli, najjače da me zaštiti, najviše obraduje, posebno iznervira, kao da je razvijao taj dar, najluđe teši, Ajde molim te, ko još plače četvrtkom, dođi malo da te zagrlim. Onda me stavi u svoja krila, potapše, ne duže od trideset sekundi, jer mu je sve preko toga napor i kaže gotovo, sada si kao nova.
Moji roditelji kažu da se lako da odrediti moj život, pre njega i ovaj sada, sa njim, verujem večni. Volimo da obaramo ruke, u stvari, ja njega lupam po mišici do iznemoglosti, on me tako pušta i onda me samo sa dva prsta uhvati i gotovo. Obožavam naše borbe. Češka me deset sekundi, smatra da je to dovoljno. Uvek brine da li sam se dobro obukla, kuva mi omiljena jela, kada radi, sa ponosom naglašava da je to za nas i da je svestan koliki je moj doprinos našem boljitku. Nekada i preteruje, ali kao mudrica zna šta treba da kaže. Želi svaku želju da mi ispuni, posebno onu koja se tiče naših putovanja. Zna da mi time hrani dušu.
Kakav je tata, jednom će reći naše ćerke, kakav je muž, upoznajem ja. Moj muž u radnom odelu ulazi u neku važnu parfimeriju, obezbeđenje ga jedva propušta i traži najbolji parfem za mene, pobrojavši koje sam do tada koristila i tako stilizovan osvaja prodavačicu, te dolaze do rešenja. Moj muž zapazi prodavnicu obuće koja mi se svidela i sam odlučuje da on to može. Hrabro traži i bira model, Ne, ovo je previše šljašteće za nju, malo svedenije, a elegantno, molim Vas. Da, pogodio je.
Ipak patetika i čuvena filmska industrija za kraj, cookie~s fortune ili kako ga mi zovemo kolačić sudbine. Baš je dobro što imam tebe. Što me malo analiziraš, a mnogo podržavaš. Što mi umireš od smeha na moje ludorije, što mi hraniš ego kada treba i pomažeš da se spustim kada je neophodno.
Opet bih se udala za tebe…
Оставите одговор