Iz mog ugla, ja mama

Kada se dete oseća bezbedno i sigurno u društvu nekoga ko nije roditelj, odnosno kako se dolazi do tačke, samo ću je hipotetički tako nazvati, poverenja? Za sve u životu potreban je određeni adaptibilni period, da bismo izbegli bolne reakcije i da bismo bili sigurni da možemo da prepoznamo vreme potrebno za iste. Nekada imate manjak vremena i tada se adaptacija ubrzava, bez posebnih priprema, kao što i u svakodnevnim aktivnostima, doživljajima, veoma često život donese promene, bez prethodne najave. Da li onda treba olakšati detetu određenu vrstu odvajanja, a mudro izvagati koja je granica prirodne dečje manipulacije? I da i ne…

Dragi moji, roditelj je taj koji svojom saradnjom diktira tempo. Ako postoji jasan dogovor roditelja i vaspitača, odnosno roditelja i čuvarke, tako je jedna premedena Aleksandra zvala svoju dadilju, stvar ide u dobrom pravcu. Dete se priprema za novu osobu, situaciju mnogo pre nego što do iste dođe, kao što se i za susret sa školom dete priprema tokom leta, pa istu i obiđe povremeno, zaviri u one slatke hodnike, oseti miris, istraži okolinu školskog dvorišta.  Priprema se dešava možda u laganoj šetnji,  kada se detetu govore afirmativne rečenice , tipa verujem u tebe, volim te takav kakav jesi, mnogo volim da provodim vreme sa tobom, a onda krenuti razgovor, dogovor sa obrazloženjem da svako ima svoju obavezu i da kao što roditelj ima obavezu odlaska na posao, tako će i dete svakog dana biti u vrtiću, školi ili sa nekom osobom od poverenja. Sve pripreme se vrše pre početka polaska na odredište i do samog odredišta, a onda se kratko pozdravlja sa detetom, uz podsećanje da ga volimo i da dolazimo čim završimo svoje obaveze. Dete će, prirodno imati reakciju, biće možda zbunjeno, uplašeno, ili će biti privremeno srećno i opušteno, dok, obično nakon 7 do 10 dana traje pomenuti osećaj, ne shvati da je to što se dešava njegova svakodnevica, njegova realnost, kada dolazi do takozvane zakasnele reakcije i ovo sve pod uslovom da sa druge strane imate osobu koja voli svoj posao, o ovim drugima ne bih da pišem sada, možda drugom prilikom.

Godinama sam radila u malom objektu i bezbedenost pre svega se podrazumevala. Za deset godina takvog rada svaka se adaptacija odvijala manje ili više uspešno u datom momentu, dok bi na kraju, u mom slučaju uvek, možda se to zove imati sreću, ne znam, dete zavolelo druženje sa drugom decom i osobljem. Jedini put kada se desilo nešto zabrinjavajuće jeste kada je dete koje sam ja rodila, pokušalo da prekrši pravila i potvrdilonepisano pravilo da je zdravije da vaše dete uči pre neko drugi, nego vi sami. Adaptacija je vrlo osetljiva, individualna stvar i svi na situ reagujemo različito. Malo me sve podseća na Orvela i 1984., a svako ko me iole poznaje zna u kojoj sam  meri sposobna za podršku, saosećanje, empatiju, tako da u ovom slučaju sa sigurnošću možemo da zaboravimo na termine rigidan, neosetljiv, nezainteresovan…

Učiteljica je za nas roditelje organizovala više puta javnu nastavu, jer vi nikada ne možete sa sigurnošću da znate kako se vaše dete ponaša onda kada vi niste tu, već samo možete, prisustvujući pomenutoj nastavi, da steknete neki uvid. Da li je sledeći korak konstantno posmatranje učitelja, vaspitača, edukatora elektronskim putem i koja je svrha poverenaja?  Mišljenje mame i nekoga ko radi sa decom, skoro petnaest godina, potpisnice ovih redova  je da se adaptacija vrši postepenim ulaskom u grupu, kao i u odeljenje, zato deca u početku i imaju manji broj skraćenih časova, kako bi se lakše privikla. Ne postoji ne adaptirano dete, postoji teška adaptacija i krajnji ishod, ne tako redak, odustajanje od iste, kada roditelj proceni da njegovo dete ne može da se adaptira. Adaptaciju vršimo mnogo pre nego što do konkretnog odvajanja dođe, sarađujemo sa stručnim licima, poštujemo dogovor i kontunuirano dovodimo dete u objekat. Svaki duži prekid kod određenog broja dece iziskuje novu adaptaciju. Svakako treba imati u vidu da  prisustvo roditelja uznemirava drugu decu, koja iako adaptirana, po prirodi stvari žele da i njihov roditelj bude prisutan.

Moje mlađe dete je imalo izuzetnu krizu prilikom odlaska u vrtić, pride je osećalo moju slabost, jer se tuga očitavala na mom licu, dok mi nisu pomogli upravo oni koji su vodili brigu o njoj, molim Vas mama, ovo traje veoma kratko, dete oseća Vašu reakciju, uradite onako kako biste uradili da radite sa drugom decom i to me osvestilo. Ja tim ljudima bezgranično verujem inače im dete  ne bih ni poverila, mazila sam i hrabrila dete na putu do grupe, a odlazila brzo i detetu olakšavala stvar. Kako sam pomenula da svako dete ima svoju, intimnu reakciju na odvajanje, slažem se da zato i  ne možemo da predvidimo koliko će pomenuti period trajati, ipak mišljenja sam  da će do njega doći i da će dete biti zadovoljno, u onoj meri u kojoj karakterno i emotivno ono može da izdrži i u zavisnosti kakvu podršku dobija od roditelja, kao i načina na  koji roditelj pristupa detetu kada ga odvodi kući.

 

 

IMG01459-20120826-1819

Stvar je poverenja. Ja verujem i biram da je to esencija zajedničkog uspeha.

Mama

 

Leave a Comment