Zamislite sada ovo, ima ljudi u mom okruženju koji misle da sam neka baš dobra osoba, uvek nasmejana i da gotovo uvek imam pozitivan stav o svemu. E, da i da sam stalno nasmejana. Osim jedne mnogo drage A., ostali koji dele ovo mišljenje o meni, relativno skoro su deo mog života. Pomenem ja to mišljenje mojoj starijoj devojčici, a ona će na to, što ih ne pozoveš da dođu kod nas, da te vide stvarnu, kako umeš da se mrštiš i ljutiš i često si ozbiljna.
Da li sam ja stvarno onda glumica, pa, se prikazujem kakva bih volela da budem, da li, što je vrlo verovatno, ne pokazujem suštinu ako se ne poznajemo dovoljno duboko ili sam, kao što umem da budem, sklona promenama raspoloženja, zavisno od preovlađujuće emocije u meni? Možda me rutina pomalo guši, pa lakše pucam, a sebi sam i onako zadala za zadatak da će mi biti lepo na onom mestu gde provodim dosta vremena, a da nije moja porodica, jer se na taj način štitim i dobro mi je. Ne diraju me, ne diram ih. Ljudi koji me manje, kraće poznaju misle da sam divno društvo, da li zato što u početku dajemo najbolje od sebe, kako u druženju, tako i u započinjanju veze, poslovnih odnosa, a onda krećemo da se opuštamo i neke manje lepe situacije izlaze na površinu?! Jesam li usamljen slučaj u ovom poimanju ili kod drugih stvari slično funkcionišu?
Lično, jesam sklona nekoj vrsti glorifikovanja dragih osoba i do sada sam imala sitna razočaranja, a ovo je možda pitanje za one bliske meni, kako me oni doživljavaju. Jedino što sada sa sigurnošću mogu da kažem jeste da volim promene, neka su trenutno i bolne po mene ako će dovesti do boljitka. Moje najbolje prijateljice, posebno one sa našim zajedničkim najdužim stažom, taj mi je izraz prvi pao na pamet, upoznale su me na mnogo načina i odlučile smo da ostanemo zajedno, iako se sa jednom, koja živi sedam minuta od mene, na Novom Beogradu, vidim tri puta godišnje, nama je vreme stalo i obe znamo da smo tu ako zatreba, a retki razgovori su do srži iskreni i višesatni, za mene oplemenjujući. Jedna živi daleko, nebitno je, to je to.
Čudno mi je bilo, kada su mi neki učeni ljudi, sa mnogo više životnog iskustva, govorili, da naiđe period možda zasićenja, pa se emocije nastave kasnije, zatim da se okruženje menja, kako se i mi menjamo i naša interesovanja, pogledi na važnost. Ima i onih, verovali ili ne, pošto sam obično ja inicijator, koji me česće traže nego ja njih, a isto ih mnogo volim, jer je nekako postavka od starta pokazivala da će biti tako ili se opet vremenom menjala, bilo je onih koji su zarad toga patilii, a patila sam i ja, kada je bilo obrnuto, a onda sazrevanjem shvatala da ljude prihvataš onakvim kakvim jesu, bez želje da ih menjaš, pod uslovom da obe strane žele da ostanu u takvoj vrsti veze. Izgleda da ona moja maštarenja, ponakada umeju i zbrku da mi naprave u glavi, jer ja kad volim, volim do kraja, a ne prija svima isti pristup. Bilo je i kontakata, posebno tokom školovanja, kada mi je delovalo da se sa ljudima sa kojima sam provodila četiri ili osam godina svog života, za koje sam bila ubeđena da su za čitav život, da kada su se škole pozavršavale i naši odnosi su polako bledeli, bez nekog posebnog razloga, opet to mogu da pripšem životnim okolnostima.
Jedino što sam sebi obećala jeste da ću se mnogo više viđati sa onima koji mi hrane dušu, ako i ja njima hranim istu, nakon konačnih odlazaka nekih dragih ljudi, jer želim da živim bez osećaja da sam ih željna, a nije se baš tako ostvarilo. S druge strane, neki novi ljudi u mom životu su me itekako oplemenili, pa tako osećam zbunjenost na pragu dolaska narednih godina na onih mojih dvadeste osam plus deset.
Ja bih sve da volim, ovde sam potpuno iskrena i da je uvek sve lepo i nasmejano i toplo onda kada najviše zatreba. Ponekada me u toj ljubavi pređe moja sopstvena narav i ne umeće brojanja do sto, do deset je malo. Mislim da je možda ključ u mojim prenabijenim emocijama, a sve što je previše nije baš dobro.
I tako maštam da sve one drugarice koje volim, ovde se zadržavam isključivo na ovoj grupaciji, dođu kod mene ili odemo negde i pričamo, kažemo sve, uz neko dobro vino i uvek se volimo. U stvari dugo sam zamišljala taj pidžama party sa svima njima, nekako bismo stale u moj životni prostor i da se igramo, igramo, igramo.
Da se nadovežem na početak teksta i eventualnu moju glumu. Dolazim do zaključka da možda malo i glumimo u početku, nesvesno, a onda se otkrivamo i prihvatamo. Očekivano da će moji najbliži znati sva moja raspoloženja, jer sam sa njima najotovrenija, kao što je valjda prirodno da se ne ogolimo sasvim pred drugima, verovatno bi bilo dosadno, možda i previše naporno.
U moju odbranu, na kraju, jedino u šta sam sigurna, to je da umem istinski da volim i želim ljudima dobro, a tu bi trebalo imati osećaj u kojoj meri to prija drugoj strani. E, to treba da naučim.
Volim da volim, a sada ću se učiti meri, baš zarad lepote davanja i primanja.
Оставите одговор