Imam jednog rođenog brata, jednog sa očeve strane i dve sestre, jedna sa majčine, jedna sa očeve strane. Zahvalna sam da su svi dobro. Dobro su sa svojim životima. Bez da pravim lestvicu važnosti, prirodno, najbliža sam sa ovim najrođenijim. Taj mi je odnos mnogo važan, u kome trenutno on pokazuje više inicijative, a bilo je i obrnuto, važno je da je veza opstala i da se gaji, uprkos svemu. Preradosna sam što imamo jedno drugo, verujem da će tako biti i u budućnosti.
Moj muž, takođe, ima jednog rođenog i nekoliko bliskih braće i sestara. Sa nekima je u kontaktu, sa nekima manje, sa najrođenijim jeste.
Imam dve ćerke i po bliskosti su onako-srednje vezane. Mala voli veliku, ljubav pokazuje i voli da joj otima i imitira je. Velika voli malu, sa manje pokazivanja, štiti je, sa ljubomorom i dalje prisutnom. Danas mi deluje nezamislivo da će moći jedna bez druge. Razumljivo mi je i prirodno da će svaka imati svoj život i svoje nove, primarne porodice, a ako imam pravo mišljenja za budućnost, teško mi je u srcu prihvatljivo da će se možda i udaljiti. Slušam i svedok sam mnogih priča, gde braća i sestre imaju zdrave odnose, posećuju se, znaju jedno za drugo. Slušam i one druge, gde ne znaju ništa jedno o drugome, bez namere da to promene, a ja ću se naravno suzdržati od komentara. Ko sam ja da komentarišem tuđe odnose? Ja samo znam koliko sam zahvalna na prijatnom odnosu sa mojim bratom i koliko bih volela da i moje ćerke zadrže istu prijatnost.
Čudni su ti odnosi, meni često nedokučivi. Šta tačno treba da se desi da udaljenost postane nepremostiva? Ja se ovde bavim, tj pišem o lepim, kvalitetnim odnosima u detinjstvu i nešto kasnije, putovanju na kojem su dobrim delom karte „prodavali“ i roditelji pomenute dece. Ako si se voleo sa bratom, sestrom, kakve okolnosti treba da budu da to postane kao da ga nije ni bilo. Vrlo sam svesna da će moja deca, u određenoj meri, biti upućena jedna na drugo do momenta dok jedna prva ne ode. Hvala Univezumu da ode za svojim i sa svojim životom, to je najdivnije što roditelj može da poželi svom detetu. Sigurna sam, barem sada tako osećam, da bih silno volela da ostane veza među njima. Njihova veza.
Mi biramo naše partnere, kao i naš put i pravimo određene kompromise, ipak zašto se toliko menjamo u odnosu na one koje smo toliko voleli, ako već jesmo? Neopisivo mi je srce poskakivalo dok je mlađa pričala o tome koliko joj nedostaje starija i radosti, skoro neverici starije, mama, je li stvarno baš tako, dok to sluša, uz reči, ej, ne brini, nećemo se odmah posvađati, to ćemo sutra. Svađajte se, znam da ćete se pomiriti. Sada znam, za sigurno. Isto kao što sam osetila ljubav dve sestre kada su skoro, zajedno, donosile odluku o svom bolesnom roditelju. To je ljubav i poštovanje, iznad svega. Kada ono nestane između dva bića koja su obožavala da začikavaju jedno drugo, zatrpavaju se peskom, kriju i pokrivaju jedno drugo, brinu i čekaju, tuku se, a onda pomire?!
Ha, ha, to mi kaži večeras…
Оставите одговор