Месец: фебруар 2016.

Koliko mislite da ćemo da trajemo, jesmo li probali da napravimo neki plan? U redu je da imamo želje, a da li se one onda tiču isključivo nas ili mislimo i na druge? Znate da ima onih koji žele samo jedno. Život! Kolike je veličine vaga koja odlučuje da li je život naš važniji od njegovog il njenog, nekog tamo?

Ima vaga, postoji i nije uvek pravedna, iako nešto veće i od vas i od mene misli da je ispravna. Kako vaga ili neki sličan instrument, naprava, meri i odlučuje kada je vreme da se pozdravimo, kada svi želimo da verujemo da starost donosi odluke?! Viđala sam večna, konačna mesta, koja liče na dečja igrališta, jer je to roditeljima jedino preostalo da ostave u uspomenu na svoje najmilije, koje ih je pozdravilo, do krajnjeg susreta. Nisam jeziva večeras, dok pišem, mnogo me boli i plakala sam, jer ne znam koliko smo spremni da pomognemo onima koji nam šalju poslednje vapaje?

Naša su deca dobro i treba da budu. Sva deca treba da su dobro i zdravo, ali nisu. Neka su bolesna, toliko, da traže pomoć sms porukama, mole medije i nas da ih čujemo. Jesmo li ikada pomislili da niko nije izuzet iz sličnog scenarija, da to, bukvalno, može svakome da se desi? Šta mi možemo da radimo tada, ako već imamo sreću da su naša deca dobro i zdravo?!

Možemo mnogo. Za početak možemo da šaljemo poruke, da delimo postove preko društvenih mreža, da molimo novine i televizije da objavljuju, a onda da u svojoj kući mislimo šta još možemo da pridodamo na menjanju svesti i razbistrimo koji je način najdelotvorniji za decu koja još samo to imaju, jer su sve drugo probala. Pričamo li uopšte o tome ili se to tiče nekog drugog? Neka druga deca su u pitanju i osim osećaja empatije, koji je divan, ali  nedovoljan, tiče li nas se uopšte?

Treba da nam je stalo, jer su sva ta deca nečija i naša deca. Kada volimo, imamo prirodni nagon da pomognemo, pored saosećanj, da nešto korisno uradimo. Korisno može da bude i da pričamo sa drugima, potpisujemo peticije, pa, jednom će uroditi plodom, samo da ne odustajemo i okrećemo glavu, jer, zahvalni smo, kome god, nije naše dete u pitanju.

Juče je naše mlađe dete palo, veoma nezgodno, ravnoteža je pomogla da budu nos i brada, a moglo je da bude zastrašujće bolno i fizički i mentalno. Naravno da je nisam kritikovala, bar ne u prvim momentima, htela je da me impresionira brzinom. Uspela je. Ja sam vrisnula njeno ime, bez mogućnosti da joj pomognem, jer je bila dovoljno daleko da ne mogu baš ništa da učinim. Splet okolnosti bio je povoljan po moje dete.

Šta se dešava ako se okolnosti, javljenje u vidu bolesti, iznenada ili nekim signalom jave i tiču se deteta? A istovremeno daju nadu i šansu za popravkom, boljitkom kakvom. Tada, verujem, reagujemo najbolje i najjače što možemo, jer dete vredi da se za njega borimo, komšijsko, naše, iz parka, iz drugog mesta, odakle god. Dete ne očekuje, nada se i zaslužuje svaki korak koji smo spremni da preduzmemo.

Danas čujemo na medijima za njega, za neke nikada ni ne čujemo. Na žalost i gubitak čoveka.

Danas neko nepoznato dete, sutra neko iz viđenja, onda neko blisko. Da li smo baš sve svoje resurse iskoristili i pokrenuli sve što nam je poznato da bismo pomogli? Možemo i više od toga, dovoljno je samo da zamislimo da je neko dete nama blisko i nastajaće ideje i dela, za koja nismo ni znali da smo sposobni da realizujemo.

Svako dete ima pravo i našu moralnu obavezu da pokušamo…

 

 

Iskustvo jedan, idem tako ulicom i svaka „mama“ sam ja. Svako dete zove baš mene i tako nekoliko godina. Onda se detetovim odrastanjem promeni i njena boja glasa, znam da ne zovu mene  silna deca koja govore „mama“. Iskustvo dva, svaki plač je moje bebe plač, iako ona spava ili se igra negde u stanu, istrenirano skačem, reagujem, gde je…

Prirodno, mnogo volim kada smo zajedno, posebno na podu i za stolom, svi četvoro. Topim se kada najmlađi član konstatuje, neko nam fali za ovim stolom, jer joj je sestra u školi. Najmlađem članu je posebno važno da smo uvek svi zajedno. Takva je od rođenja, mama, tata, Dija. Sve volim da radim, nekada sa smeškom, nekada sa manjim smeškom. Dobro, malo me remeti svakodnevica, volela bih kada bi bilo manje rutine, posebno u vezi sa odlascima u školu i na posao, kada bi moglo da bude interesantnije. Nekada i uspem u tome, nekada se stvanost odvija ustaljeno, zavisi mnogo i od mog raspoloženja.

Opet, tako mi nekada prija kada odu kod baka i deka, rasterećena sam, naizgled svoja. Počne brzo nedostajanje da me proganja i neka mazohistička patnja, koliko im sada falim. E, a koliko ću im sve manje, opet po prirodi stvari, faliti. Zato vežbam, mada će se moji roditelji verovatno nasmejati na ovo vežbanje, da idu kada je baš neophodno. Kada radim, pa je neminovno. A kako ću se odreći pozorišta i koncerata, evo, baš me duša zove na jednu sjajnu promociju? Šta znam, uradiću po osećaju, jer imam alternativu, ali kada bih onda mogla bolje da se opustim, manje da razmišljam i prizivam ih.

Pitam ja moju ljubav, nedostaju li one tebi, a otišle su pre pola sata, kaže, volim ih i njima je lepo, vratiće se, hoću da budem s tobom. Tada se oduševim i manje me izjeda iznutra. Volim i ja sa njim da provodim vreme, naše vreme i to je zdravo za srce i dušu. Tako me je obodrila jedna dama koja radi sa decom, to joj je struka, da je u redu da mi je lepo i bez dece. Da je i to prirodno.

Desi se situacija da  mi odemo na poslovnu večeru, muzika u pozadini tiha, prijatno mi je, kad jedna pesma, asocijacija na mlađu, uf, razneži me više nego što bih volela. Prođe, dobro im je, kod mojih su roditelja, odavano mirno spavaju. Opustim se, malo i zaigram, neki Španci me pogode, a maštam desetak godina da bosa plešem po plaži, u dugoj crnoj suknji, sa jarko crvenim cvetom za uvetom i da imam dugu kosu, samo tada to želim i to uz Manuovu pesmu, isključivo. Elem, ispuni mi se i ta želja, uz sjajnog igračkog partnera, zvanog dever, osećam, poleteću. Sednem da odmorim, jer se uz špansku muziku igra žestoko, evo je , vreba me pesam koja me podseća na stariju. Šta hoćeš ti gospođa mama tačno? Možda da uživam u trenutku, da dozvolim sebi zadovoljstvo i kada sam bez njih, jer ako to ne umem, što onda to pokušavam?

Možda zato što i umem i manje umem da budem mama. Tehnički skoro uvek umem, emotivno uglavnom, racio me stalno nešto testira, a ustvari, slabo se uživim u uživanju  trenutka, ovde i sada. A ima i grižice savestice, jao, otići će, sve su veće, sve će više hteti neko drugo društvo i to me iskreno raduje i hrani, a nekako sam nespremna. Kao da postoji mesto koje te za to sprema, eto, lutam i dalje… Onda pišem, da ne bih i njih zbunjivala i tražim odgovore, preispitujući se.

Jedan divan dečak, sin naših prijatelja, drug naše starije ćerke, pitao je svoju mamu, kako ti možeš da mi budeš mama, čudno je, vidi koliki sam porastao, a ti si tako sitna, nežna…Isto osećam kada legnem pored starije, koja je sve bliže rastom meni, što i nije neki zadatak težak, jer sam i sama sitna, brzo će me prerasti, a ja se pitam, o, da li je moguće da sam te ja rodila? Pa, tačno u detalje mogu da opišem kada sam samo posumnjala da sam trudna, pre dvanaest godina i verovala da je baš ona tamo u stomaku. I sada je ona velika, mnogo velika, a tek je počela da bude velika, pri tom najmanje mislim u fizičkom smislu. Da, da, ja sam njena mama. Sa mlađom je još uvek u mojoj glavi lakše, liči da sam ja ta koja je rodila, mogu još uvek da je nosim, potrebna joj je i dalje pomoć u izvesnim radnjama, pa mi deluje da to umem.

Baš sam puno mama kada se igraju zajedno, a to je sve češće, tada malo rastem, ne, mnogo rastem. Ehej, to su moje devojčice! Divne, čarobne, svadljive, prkosne, saradljive, negodujuće, svega ima u njima dvema i taj je osećaj mnogo moćan.

 

Mama, jesi li stvarno moja mama? Ajde još mi pričaj kakva sam bila u stomaku i kako to misliš da si znala da ćeš baš mene da rodiš?

Večeras za vas  malo recapata, iz raznih kuhinja. Može? Stvarno, bez brige, prava jela spremam srednje dobro, a ova, o kojima ću pisati, nadam se još bolje,  degustiraju se čitanjem, komentarisanjem i eventualno primenjivanjem.

Moji recepti za zadovoljstvo i radost, pod tema…

Grlite sebe, kad god za to imate priliku, a imate je kad god poželite. Onda, poželite i grlite se i tako uvek. Ja bukvalno obgrlim sebe obema rukama, priznajem da to praktikujem od skoro. Odličan osećaj.

Hvalite sebe, primenljivo kao i prethodno, a kako sam ja „prepisala“ od sportista, možda i vama bude od koristi. Kada ste sami ili u društvu, to već vi odlučite. Ja, kao i pomenuti sportisti, stisnem jako šaku i viknem BRAVO! Najbolje od svega je što ovo pohvaljivanje može da se primeni za bilo šta dobro što ste učinili. Iznenadićete se  koliko ste jedinstveni i vredni hvale.

Čitajte, stalno i uvek, samo čitajte. Ipak, pod ovim podrazumevam knjige, naučne, istorijske, zabavne, korisne…časopisi su, realno, gubljenje vremena, osim ako nisu neki usko stručni, recimo o prirodi, životinjama.

Pričajte sa bliskima, bliskima po srcu, interesovanjima, uverenjima, onima sa kojima se prijatno šalite. Pričajte i slušajte. Nekada samo slušajte, bez razmišljanja da odmah uzvratite, jer onda i niste duboko u razgovoru,  previše razmišljate kada ćete vi nešto da kažete. Ja, iskreno, ovo vežbam. Pogotovo vežbam da pričam polako i da pravilno dišem, jer ja sam od onih koji pričaju mnogo i gutaju vazduh, da im nešto ne promakne. Pogrešno, kvalitetnije je sporije, bar u ovom primeru.

Družite se sa prijateljima, dragim rođacima, idite na izložbe, koncerte klasične muzike i još druge po želji, pozorišta pod obavezno, bioskop može, potpuniji je doživljaj na velikom platnu, mada ako već moramo da biramo, usled manjka vremena, bolje je pozorište uživo, nego snimak predstave, onda mogu i filmovi kući, ušuškani sa porodicom ili voljenom osobom, zavisi od sadržine, naravno. Popijte čaj, sok, kafu preko dana sa prijateljima, povremeno idite u restoran, sa muzikom u pozadini ili onom malo glasnijom, ako vam se peva. Okupljajte se po vašim domovima sa vama dragima, nađite vremena.

Idite radosni na posao, probajte sve što je do vas da se tako osećate. Ako baš nikako ne ide radost i posao, razmislite o promeni posla. Nezadovoljni ste, ne dajete svoj maksimum, onda ste i manje cenjeni i uspešni. Svi su na gubitku. Probajte tehnike razne, nađite nešto dobro u onome čime se bavite, fokusirajte se na to i rezultati će uslediti. Ako ni tada ne ide, onda promenite posao, a da, pre svega ne lovite greške, probajte da vidite dobro, još jednom , ako ga ima. Ako ga nema, da se ne ponavljam… Ako vam je dobro na poslu, učinite da vam bude još bolje, osmehnite se, zahvalite, kratko ljubazno iskomunicirajte sa ostalima, za dan dovoljno.

Volite se, šalite, mazite sa bližnjima, kada je neophodno posvađajte se, onda još brže pomirite, razgovarajte, rešavajte. Znate da svaki kavlitetan razgovor gubi na značaju ako traje duže od petnaest minuta. Sažmite priču, a onda se mnogo šalite. Pričajte viceve, prepričavajte zabavne događaje i obavezno uživajte jedni u drugima. Sa decom nežno, istrajno, sa pravilima, uz povremena odstupanja, sa partnerom za ceo život, sa razumevanjem, tolerancijom, ljubaznošću i već znate kako dalje…zamalo juče da me poklopi naša ogromna fotelja, kako je moj volejni poleteo da me spase pred naletom iste. Kako bi bilo tužno da se posvađani spašavamo? Još tužnije da posvađani odemo. Meni bi i tamo negde bilo žao…

Uzmite svoj život baš kao korpu cveća, nežno se ophodite prema njemu, tepajte mu, trgnite ga kada se malo uspava ili krene da previše jadikuje, jer sve ima rešenje. I, da, čuvajte svoje zdravlje. A, kako se čuva zdravlje, ajmo još to da ponovimo. Uredno spavamo minimum sedam sati, eto, ja i to vežbam, pije se dosta vode, smeje se, zdravo hrani, zna se šta je zdravo hrani, ide se na neku relaksaciju, pilates, yogu, trčanje, plivanje, izbor po želji, vole se voljeni, izbegavaju sisači energije i živi se život.

To bi bila moja kuhinja, za čitav život. Redosled sastojaka menjate po želji, ionako ništa novo nisam rekla, sve to već znate, samo smo se zajedno malo podsetili.

Kecelje da budu što maštovitije, varjače su prevaziđene.

I povremeno, bar povremeno, slušajte Manu Chao-a, mnogo je dobar za dušu…(dedicated to JKD)

 

Možemo da se bavimo malima, misleći na decu, kako odrastaju i postaju veliki, zreliji, a možemo i kompleksima, onih koji misle da su mnogo važni i veliki, jer imaju neka funkcijska zaduženja, a mnogo su mali. Neopisivo!

Lepše mi je da pišem o deci, a evo i razloga. Deca umeju da grle, bez ustezanja i proračuna, da kažu kako se osećaju i time poboljšaju međusobne odnose. Deca pričaju istinu, bez uvijanja u neku ambalažu, deca govore, osim ako nisu previše stidljiva ili uplašena, direktno. Tek kada porastu deca počinju da liče na one od kojih uče. Liče i ranije, ali u početku nevinije, a kasnije postaju naše ogledalo, pa pričaju iza leđa, podsmevaju se, zadirkuju, jer ih niko nije opomenuo da tako ne treba. A i zašto bi, kada odrasli i  sami to već rade?

Ja baš imam sreće, sve neka divna deca oko mene. Deca mojih prijatelja, poznanika, većina dece iz škole, izuzeci su pomenuti u nekom drugom tekstu, dobro i moja deca, sva moja deca, a posebnu nagradu sam dobila u paketu zvanom grupa. Grupa, koja nas čini ponosnima, G. i mene, je grupa sa  kojom se družim i imam  čast  da budem svedok njihovog odrastanja i sazrevanja. Kakva deca! Opet je Univerzum bio blagonaklon prema meni.

Kakav divan osećaj kada idete na posao kao na druženje, kada jedva čekate da vidite one sa kojima neposredno radite. Pa, onda kada odete na odmor, pišete poruke da čujete kako su deca i kako se snašao neko drugi sa njima, da li ih je dovoljno dobro razumeo? Kako tek prepričati doživljaj nedostajanja, kada niste sa njima, jer su tako posebni?

Volim decu, volim ljude, volim život i čitav svet, časna reč. Mnogo verujem svima i volim što je tako, jer to govori o meni, mada ponekada opravda i moje nadimke prženica, dr primarijus, hepo kockica,  hollywood, a to već znate, često me i pređete. Navodno pređete, jer ovde pominjem samo dobronamerne ljude, oni kada me „pređu“ uživaju u tome, jednako koliko i ja. Ja prosto odmah poverujem, tek kasnije se udubljujem.

Da još malo objasnim odnos mali-veliki. Imala sam to zadovoljstvo da upoznam nekolicinu, zaista velikih ljudi, koji su što je veći uspeh iza njih i pred njima, prijatniji za upoznavanje i voljenje. Te veličine, merene mojim aršinima, su, baš kao i deca, neprocenjivo blago u mom životu. Interesantno, što su uspešniji, to su prijemčiviji za druženje i obrnuto. Što su kompleksašniji, novi termin, sve su  nadobudni i nedodirljiviji.

 

 

Slavim život i volim, obožavam, što imam privilegiju da ga živim.

 

 

Postoje roditelji, postoje hranitelji, staraoci, postoje i roditelji, koji se ničim zasluženo tako zovu. Ovo je priča o takvim „roditeljima“, kojih ima na svakom koraku, verovatno i u svakoj zemlji, a iskreno se nadam da će LJUDI učiniti sve što je u njihovoj moći, da takvih bude što manje.

Išao je jedan dečak u jedan vrtić. U vrtiću se snalazio kako se već snalaze deca koja ne znaju da se igraju. Odnosno, deca kojima je jedini vid zabave da se biju ili biju druge. Zato što se roditelji sa pomenutim dečakom tako i jedino tako igraju. Ništa maženje, Ne ljuti se čoveče, igre loptom ili šta već obični roditelji praktikuju sa svojom običnom decom. Nego, bijemo se, zadirkujemo, pravimo čarke i smicalice i opet se bijemo. Vrtić, možda poneki tihi vapaj i ništa. Jedno obično ništa!

Dečak je krenuo u školu, pošao u prvi razred. Nastavlja da praktikuje jedini poznati obrazac komunikacije sa decom. U početku ih gurka, kao slučajno. Kako raste gura, zadirkuje sve otvorenije. Obični roditelji savetuju decu da ga se klone. Ne ide, dečak je uporan, traži pažnju i sve mu više prija epitet najjačeg, nedodirljivog. Dečak nastavlja da provocira, vređa, psuje drugoj deci najbliže članove porodice. Neka deca, koliko god vaspitana bila, pre svega su pravdoljubiva i nekada ne mogu da izdrže slične napade, pa reaguju, verbalno ili se naprosto brane. Kako to obično biva u pričama, nasilnik je ogroman, za glavu do dve viši od većine vršnjaka, sa najnevinijim izrazom lica, kada zatreba, pa se često dešava da mu više instance u školi veruju?! Da, da, veruju! Škola, kao i vrtić, ništa!

Da li je suvišan podatak, da je otac tabadžije uvek u rekordnom roku prisutan da brani svoje mladunče, samo ako ga neko pipne?

Deca rastu, oblici nasilja se povećavaju, pojačavaju, postaju sve ozbiljniji problem. Škola ćuti, zatajile reakcije, sistem truo, dečak je jači. Možda da se preostala deca ispišu iz škole kako bi grubijan mogao nesmetano da se edukuje i nadograđuje, pa  se nastavnici i psiholozi onda možda i pozabave njime? Nije zgodno ispisati celo odeljenje, škola bi bila na lošem glasu. Bolje je ovako da se zataškava, pa šta ako malo dira decu, sve su to, kako reče jeden „roditelj“ dečje čarke. Mene je sada naprosto stid da ponudim rešenje, jer se kosi sa mojim elementarnim vaspitanjem? Šta bi se tada desilo, do kakvog bi se rešenja došlo? Udri, ako treba. Možda bi dalo trenutno rešenje, trenutno, jer bi se nasilnici još više osilili, pa, bismo opet bili na početku, koje traje već godinama…Zato ja ovakvu vrstu rešenja ne smem ni da nudim. Šta zapravo smem da uradim?

Eskalacija nasilja trenutno leži u jednoj bejzbol palici, koju će brižni otac dati svom detetu, Udri, po glavi, samo ako te neko dira! Čime će sada deca da se brane? Da li da im svima pokupujemo bejzbol palice? Da li mi mozak uopšte trenutno dobro rezonuje, kada se ovako nešto, kao roditelj, pitam? Ne znam. Znam da se plašim. Plašim se, a ne znam.

Ćutanje ili ignorisanje ovakve situacije, sigurno nije rešenje, jer sledeće što može da nam se desi, jeste da nam dete dođe kući okrvavljene glave. U najgorem scenariju, može i da ne dođe!

Možda sada svako od nas da se preispita i razmisli kakav bi izlaz iz situacije bio moguć, razgovara sa stručnjacima, reaguje trezveno, umesto ruku, nogu i pomenutih pomagala,“ isključi“ emocije  i reaguje bar prijavom, ako uoči slično ponašanje, čije god da je dete u pitanju? Ili…kome je to dozvoljeno da bije moje dete ili bilo čije drugo?

And good night Serbia, where ever you are!

 

Koliko stvarno negujemo jedno drugo? Koliko često pravimo sitna iznenađenja jedno drugome i pod tim isključujem da je pod moranje materijalnog karaktera to što priređujemo, nego onako iz duše, za njega? Za nju? Da li tako što ćemo neku poruku upakovati u bezbroj papira, napraviti nas dvoje od gline, uveličati citat koji nas opisuje i nadahnjuje? Ljubav to traži da bi trajala. Ili se pretvaramo u lovce na greške i udaljavamo?

Uf, kakvi se planovi prave u početku, čini se sve mogućim i onda hop, kraj ili početak kraja, koji može tako lažno da traje do pravog kraja. Ko dobija tim odnosom i koji su  dobici, stvarno? Opet se javlja porodica, tj porodični odnosi, oni iz kojih smo nastali i koji su  nam  bili model i učili nas kako treba. Koliko tu stvari treba ispravljati? Hrabri istražuju i dalje od pomenute porodice  i  nekako se  umudre. Primat dobija novo oformljena porodica, ostali su, uključujući i najbliže, gosti. Možda važni gosti, no ipak gosti. Ono što se dvoje dogovore je krucijalno, ako se dogovaraju i čuju jedno drugo. Takođe, ozbiljan  strah se javlja kod volećih, kada tehnološka pomagala prete da zauzmu vodeće mesto u  kući. Zahteva se brza reakcija, ona može da gleda fubal sa njim iz njihove  omiljene fotelje, on može da čuje šta je njoj važno baš u datom momentu. To je tako malo, a rezultati fantastični, pa sigurno niste imali ideju da sve razbucate kada ste se birali. Birali ste se jer vam je prijatno u zajedničkom društvu. Setite se šta ste u periodu zaljubljenosti, koja ume da bude vrlo opasna, radili jedno za drugo? Nisam ja pametnica, samo prenosim lično iskustvo. Uvek, baš uvek volim svoju ljubav da obradujem, makar palačinkama i iskrenim osmehom. Rezultat, oboje se radujemo našoj kući i pravimo  planove, živimo život.

Još bolje kada se sve okrene na šalu i naravno na praštanje. Tako kada ja zagubim kartu pred čekiranje, ne treba glava da mi se odrubi, ili kada zaboravim adresu na koju smo se uputili u drugoj državi. Znači umem da zabrljam i evo vežbam da popravim koncentraciju, poslednje putovanje je proteklo odlično. Može i da se prihvati čovek kao ja, da ima te mane, pa, oprostive su, popravljive. Izostaviću njegova zaboravljanja, jer pišem u svoje ime. Jednom kada on bude pisao neka napiše u čemu je pogrešio i koje glumice mu se dopadaju. Mislim, u jednom od narednih života možda, sada se bavi drugim stvarima.

Meni je već bolje kada se setim naših ludorija ili još bolje ono što nam je delovalo strašno, pretilo da nas ugrozi, zajedno smo mu se smejali, jer smo ga saterali u ćošak ili da kleči na kukuruzu. Zna se preko kojih stvari zdrav razum ne sme da pređe, sve ostalo je iskušavanje i naše jačanje. I bez vaganja, molim. Svako daje najbolje od sebe, ako voli i čini iz ljubavi, nikako iz koristoljublja,  jer onda i nije ljubav.

Kada sam već spomenula glumice ili recimo sportiskinje, evo i jednog muškog primerka. Gledali smo sa prijateljima svetsko prvenstvo u fudbalu i ja kažem kako dobro šutira Zidan. Sutradan na našem zvonu markerom ispisao naš prijatelj, moja žena plus Zidan i vrhunac oblepio naša kola, bukvalno, papirima A4 formata, moja žena voli Zidana, Zidan i moja žena se vole… Mnogo su mi lepši ovi vidovi komunikacije i sigurna sam da od oboje izvlače najbolje. Decu svesno izbegavam u ovom tekstu, jer ona imaju svoje mesto, a i ta ista deca vole da im se roditelji vole, grle, uvažavaju, poštuju, smeju…

I mirite se brzo, još brže nego što ste se posvađali. Tražite najbolji način za prilazak i budite potpuno opušteni ko će prvi da priđe. Neka priđe onaj kome je to lakše da učini, apotekari neka koriste tas, vama je dovoljno srce, baš kao i nama.

 

Boraveći na jednoj od planina naše zemlje jedino što sam želela jeste da uživam sa svojom porodicom, u međusobnom druženju, voljenju, naravno i skijanju. Uspelo nam je, u potpunosti. Ipak, zabeležiću ovde par utisaka, koji nisu mogli da pokvare našu odlučnost u uživanju, već samo kao podsetnik kvalitetnom vaspitanju i međuljudskim odnosima.

Jedan čuveni hotel, veoma skup boravak u njemu, stilizovan, za mene po malo sterilan, okuplja neko visoko društvo, a osim njih i ljude koji imaju novca za tako nešto, pa se za isti i odlučuju. Ono što je meni paralo uši i mozak, jeste da je goste hotela zabavljala mlada, videla sam lepa i to je to, devojka koja peva skaradne pesme. Je li to po volji gostiju, pitala sam se, jer sam i sama jednom boravila u istom hotelu, po nekom novinarskom zadatku, kada je bilo sve u vezi sa pomenutim hotelom mnogo elegantnije? Poražavajuće je da jeste. Zato sada i da hoću, sigurno ću zaobilaziti isti, jer je za mene, to  sramota. Vi naravno možete da izaberete šetnju, zdravije je svakako, mada se ipak pitam koje su to poruke deci i mladima? To je poraz, više od ličnog. Lično se mi trudimo, dajemo dobar primer, da nauče šta je lepo i kvalitetno i sada osećam zadovoljstvo kada naše ćerke na sličnu miziku reaguju rečima, bljak, može nešto drugo?! Ipak, još uvek su male, mnogo je rada pred nama, sami tim i izazova…

Slična situacija i po sobama, uverila sam se gde sam imala prilke da zađem. Sluša se sumnjiva muzika, pije se mnogo alkohola, konzumenti starosti od četrnaest godina, pa naviše. Opet ista muzika, prepuna  skrivenih poruka. Izlazi se najranije od jedanaest uveče, sve pre toga je out. Klubovi i kafići, prepuni mladih ljudi gde trešti ova muzika. Trešti i pršti na sve strane, deca piju i pevaju. Šta se desi posle, nagađam.

Stanje na stazama skijališta slična, zavisno od ugla gledanja. Naša deca i mi smo bili zadovoljni, već sam pomenula zašto smo došli, ipak oku posmatrača teško može da promakne preskupa oprema kvazi skijaša, naduvenih od korekcija sopstvenog tela, razgovora, vidimo se u spa centru, posle u život i slično. Molim vas, imala sam i sama te godine i poražavajuće mi je da kažem u moje vreme, sve razumem, istinski, ipak,  nigde roditelja. Proverena informacija, većini poznata, da drugari piju mnogo, duvaju, ponekada se časte nečim jačim. Ne piše ovo svetica, naprotiv, ipak činjenica da se granica godina znatno pomerila na dole, jeste zabrinjavajuća. A od koga i da uče, kada muškarac u svojim četrdesetim godinama, javno, na očigled prisutnih, a opet dovoljno perfidno da ga drugi slabije čuju, preti kontroloru žičara, rečima sramotnim u mislima, jer je pomenuti, sve samo ne gospodin, imao očito neispravan ski pas ili već neki rešiv problem. Svoje izlaganje završava rečima, nisam ti ja neki Indijanac da me proveravaš i mučiš ženu, decu i mene, zabole me za tebe, pazi kome si se zamerio. I taj je otac!

Vrhunac prostakluka, na našem polasku kući, jeste gospođica, koja je došla na planinu sa drugaricama, koja prilazi stolu, za kojem smo trenutak pre sedeli porodično , koja pred svima uzima čačkalicu sa stola, ne bi li malo očistila prljavštinu ispod noktiju, a onda uzela drugu, ponovila radnju i onda istom malo pročistila zube. Tačno bih u zemlju propala da se moja deca slično ponašaju.

Prostote, prljavštine, ružnoće na sve strane. Šta radimo po pitanju vaspitanja, manira, kakav primer dajemo svojoj i drugoj deci, kakav smo im uzor i za početak kakvu muziku slušamo i šta njome poručujemo?

 

 

Negujmo porodicu, jer se ništa ne podrazumeva…

 

Mnoge mudre misli su odavno izrečene, a nekako mi deluje suvišno citiranje istih. Iz pomenutog razloga imam dilemu, trilemu, kako da opišem osećaj slobode, potpunosti, lepote u nekim za mene baš važnim doživljajima. Navešće me već pisanje, nadam se.

Oduvek sam znala da volim da letim avionom. Znala sam to i pre nego što sam počela sa letenjem. Sećam se i mojih prvih asocijacija na letenje. Sloboda, prostranstvo, novo, visina i moć. Tako sam kao dete počela da mašem avionima kada prelete iznad mog vidokruga i istinski im se radujem. Dakako, prenela sam to i na svoju decu, mlađa i dalje to radi, starija kaže da je prevazišla. Kako god lucidno izgledalo ja sam i dalje ona koja maše avionima, osim što kada sam sama to radim vrlo diskretno, a svako ko me dobro poznaje, kada bi mi se zagledao u položaj ruke u datom  momentu, znao bi šta radim, a zato sa zadovoljstvom mašem  kada sam sa mlađom ćerkom u šetnji, poletnije ja nego ona.

Kada sam prvi put kao zrela osoba letela avionom, ja sam bila mnogo više uzbuđena samog leta radi, nego li činjenice da idem na more, neko novo more. Šta sam prvo uradila nakon sletanja, pa, pozvala sam tatu, da mu prepričam taj fantastični osećaj, a on je lebdeo sa mnom, jer i on mnogo voli avione i letenje. Možda je tata to nekako preneo na mene? Dok ja letim, posebno adrenalinsko iskustvo je poletanje i sletanje, ništa ne postoji i moja deca to znaju. Sa mnom rade samo ono što se mora, moj voljeni je tada zadužen za njih.

E, sad su mi potrebni citati, da opišem moju uspavanu ljubav. Uspavana, uveliko punoletna, i ja se poznajemo poodavno i opet je  tata tu umešao prste. Onda neka to i bude početak razjašnjenja misterije… Oče moj, hvala ti što si nas upisao na časove skijanja i ulagao u nas na taj način. Ja volim da skijam i to mnogo volim, da je nepojmljivo koliko malo o skijanju znam. Naravno, to me uopšte ne sprečava da mu se sasvim prepustim, gotovo kao da  da letim.

Kada ja sednem na žičaru i krenem put neba, ja se topim, neka puter verzija mene ostane do kraja vožnje. Onda nastupa jedan od najčarobnijih momenata ikada u mom životu. Lepota tih visina, osećaj moći, slobode i snage. Osećam se mnogo jakom, jer nakon što osmotrim tu čarobnost gore, krećem da osvajam puteve ispred sebe, skijaši ih zovu staze, a to mi zvuči kao preskroman opis snage kretanja i leta koji me nosi i izdiže, ponovo i ponovo. Da vam napomenem ili priznam, kako god, ja sam prilično osrednji skijaš, uz dodatak da sam ozbiljno zaljubljeni skijaš u skijanje, nepopravljivi, rekla bih. Ja slabo poznajem skijašku terminologiju, način skijanja takođe i eto još uvek uvežbavam taj novi način skijanja, koji verovatno odavno nije nov, starija ćerka mi zamera da sam spora, muž to prijatnije saopštava, ljubavi, nalazimo se dole, ti tako gospodski skijaš, ja volim malo žešće od toga. Ne smeta mi to uopšte, jer koliko god da volim da skijamo zajedno, tako obožavam da sam sama kada je vreme za spust i  ja raširim ruke i jurim. Tada sam brza i tada mi deluje da sam u stanju da pomeram planine, da činim nemoguće, u stvari tada sam svemoćna ja.

Moja je radost još jača spoznajom da  svi u porodici volimo skijanje. Moja ljubav od malena, deca su nekako prirodno, čini mi se, zavolela sneg i zimu i uz to kao neminovnost potrebu da skijaju. To nam je porodični paket zadovoljstava.

 

I onda letim i letim i dodirujem nedodirljivo, stvaram nestvarno, osećam se slobodno.