Kada letim

Mnoge mudre misli su odavno izrečene, a nekako mi deluje suvišno citiranje istih. Iz pomenutog razloga imam dilemu, trilemu, kako da opišem osećaj slobode, potpunosti, lepote u nekim za mene baš važnim doživljajima. Navešće me već pisanje, nadam se.

Oduvek sam znala da volim da letim avionom. Znala sam to i pre nego što sam počela sa letenjem. Sećam se i mojih prvih asocijacija na letenje. Sloboda, prostranstvo, novo, visina i moć. Tako sam kao dete počela da mašem avionima kada prelete iznad mog vidokruga i istinski im se radujem. Dakako, prenela sam to i na svoju decu, mlađa i dalje to radi, starija kaže da je prevazišla. Kako god lucidno izgledalo ja sam i dalje ona koja maše avionima, osim što kada sam sama to radim vrlo diskretno, a svako ko me dobro poznaje, kada bi mi se zagledao u položaj ruke u datom  momentu, znao bi šta radim, a zato sa zadovoljstvom mašem  kada sam sa mlađom ćerkom u šetnji, poletnije ja nego ona.

Kada sam prvi put kao zrela osoba letela avionom, ja sam bila mnogo više uzbuđena samog leta radi, nego li činjenice da idem na more, neko novo more. Šta sam prvo uradila nakon sletanja, pa, pozvala sam tatu, da mu prepričam taj fantastični osećaj, a on je lebdeo sa mnom, jer i on mnogo voli avione i letenje. Možda je tata to nekako preneo na mene? Dok ja letim, posebno adrenalinsko iskustvo je poletanje i sletanje, ništa ne postoji i moja deca to znaju. Sa mnom rade samo ono što se mora, moj voljeni je tada zadužen za njih.

E, sad su mi potrebni citati, da opišem moju uspavanu ljubav. Uspavana, uveliko punoletna, i ja se poznajemo poodavno i opet je  tata tu umešao prste. Onda neka to i bude početak razjašnjenja misterije… Oče moj, hvala ti što si nas upisao na časove skijanja i ulagao u nas na taj način. Ja volim da skijam i to mnogo volim, da je nepojmljivo koliko malo o skijanju znam. Naravno, to me uopšte ne sprečava da mu se sasvim prepustim, gotovo kao da  da letim.

Kada ja sednem na žičaru i krenem put neba, ja se topim, neka puter verzija mene ostane do kraja vožnje. Onda nastupa jedan od najčarobnijih momenata ikada u mom životu. Lepota tih visina, osećaj moći, slobode i snage. Osećam se mnogo jakom, jer nakon što osmotrim tu čarobnost gore, krećem da osvajam puteve ispred sebe, skijaši ih zovu staze, a to mi zvuči kao preskroman opis snage kretanja i leta koji me nosi i izdiže, ponovo i ponovo. Da vam napomenem ili priznam, kako god, ja sam prilično osrednji skijaš, uz dodatak da sam ozbiljno zaljubljeni skijaš u skijanje, nepopravljivi, rekla bih. Ja slabo poznajem skijašku terminologiju, način skijanja takođe i eto još uvek uvežbavam taj novi način skijanja, koji verovatno odavno nije nov, starija ćerka mi zamera da sam spora, muž to prijatnije saopštava, ljubavi, nalazimo se dole, ti tako gospodski skijaš, ja volim malo žešće od toga. Ne smeta mi to uopšte, jer koliko god da volim da skijamo zajedno, tako obožavam da sam sama kada je vreme za spust i  ja raširim ruke i jurim. Tada sam brza i tada mi deluje da sam u stanju da pomeram planine, da činim nemoguće, u stvari tada sam svemoćna ja.

Moja je radost još jača spoznajom da  svi u porodici volimo skijanje. Moja ljubav od malena, deca su nekako prirodno, čini mi se, zavolela sneg i zimu i uz to kao neminovnost potrebu da skijaju. To nam je porodični paket zadovoljstava.

 

20150408_192909

I onda letim i letim i dodirujem nedodirljivo, stvaram nestvarno, osećam se slobodno.

 

Leave a Comment