Ljubavnički odnosi

Koliko stvarno negujemo jedno drugo? Koliko često pravimo sitna iznenađenja jedno drugome i pod tim isključujem da je pod moranje materijalnog karaktera to što priređujemo, nego onako iz duše, za njega? Za nju? Da li tako što ćemo neku poruku upakovati u bezbroj papira, napraviti nas dvoje od gline, uveličati citat koji nas opisuje i nadahnjuje? Ljubav to traži da bi trajala. Ili se pretvaramo u lovce na greške i udaljavamo?

Uf, kakvi se planovi prave u početku, čini se sve mogućim i onda hop, kraj ili početak kraja, koji može tako lažno da traje do pravog kraja. Ko dobija tim odnosom i koji su  dobici, stvarno? Opet se javlja porodica, tj porodični odnosi, oni iz kojih smo nastali i koji su  nam  bili model i učili nas kako treba. Koliko tu stvari treba ispravljati? Hrabri istražuju i dalje od pomenute porodice  i  nekako se  umudre. Primat dobija novo oformljena porodica, ostali su, uključujući i najbliže, gosti. Možda važni gosti, no ipak gosti. Ono što se dvoje dogovore je krucijalno, ako se dogovaraju i čuju jedno drugo. Takođe, ozbiljan  strah se javlja kod volećih, kada tehnološka pomagala prete da zauzmu vodeće mesto u  kući. Zahteva se brza reakcija, ona može da gleda fubal sa njim iz njihove  omiljene fotelje, on može da čuje šta je njoj važno baš u datom momentu. To je tako malo, a rezultati fantastični, pa sigurno niste imali ideju da sve razbucate kada ste se birali. Birali ste se jer vam je prijatno u zajedničkom društvu. Setite se šta ste u periodu zaljubljenosti, koja ume da bude vrlo opasna, radili jedno za drugo? Nisam ja pametnica, samo prenosim lično iskustvo. Uvek, baš uvek volim svoju ljubav da obradujem, makar palačinkama i iskrenim osmehom. Rezultat, oboje se radujemo našoj kući i pravimo  planove, živimo život.

Još bolje kada se sve okrene na šalu i naravno na praštanje. Tako kada ja zagubim kartu pred čekiranje, ne treba glava da mi se odrubi, ili kada zaboravim adresu na koju smo se uputili u drugoj državi. Znači umem da zabrljam i evo vežbam da popravim koncentraciju, poslednje putovanje je proteklo odlično. Može i da se prihvati čovek kao ja, da ima te mane, pa, oprostive su, popravljive. Izostaviću njegova zaboravljanja, jer pišem u svoje ime. Jednom kada on bude pisao neka napiše u čemu je pogrešio i koje glumice mu se dopadaju. Mislim, u jednom od narednih života možda, sada se bavi drugim stvarima.

Meni je već bolje kada se setim naših ludorija ili još bolje ono što nam je delovalo strašno, pretilo da nas ugrozi, zajedno smo mu se smejali, jer smo ga saterali u ćošak ili da kleči na kukuruzu. Zna se preko kojih stvari zdrav razum ne sme da pređe, sve ostalo je iskušavanje i naše jačanje. I bez vaganja, molim. Svako daje najbolje od sebe, ako voli i čini iz ljubavi, nikako iz koristoljublja,  jer onda i nije ljubav.

Kada sam već spomenula glumice ili recimo sportiskinje, evo i jednog muškog primerka. Gledali smo sa prijateljima svetsko prvenstvo u fudbalu i ja kažem kako dobro šutira Zidan. Sutradan na našem zvonu markerom ispisao naš prijatelj, moja žena plus Zidan i vrhunac oblepio naša kola, bukvalno, papirima A4 formata, moja žena voli Zidana, Zidan i moja žena se vole… Mnogo su mi lepši ovi vidovi komunikacije i sigurna sam da od oboje izvlače najbolje. Decu svesno izbegavam u ovom tekstu, jer ona imaju svoje mesto, a i ta ista deca vole da im se roditelji vole, grle, uvažavaju, poštuju, smeju…IMG01335-20120629-1942

I mirite se brzo, još brže nego što ste se posvađali. Tražite najbolji način za prilazak i budite potpuno opušteni ko će prvi da priđe. Neka priđe onaj kome je to lakše da učini, apotekari neka koriste tas, vama je dovoljno srce, baš kao i nama.

 

Leave a Comment