Koliko vredi život tvoj

Koliko mislite da ćemo da trajemo, jesmo li probali da napravimo neki plan? U redu je da imamo želje, a da li se one onda tiču isključivo nas ili mislimo i na druge? Znate da ima onih koji žele samo jedno. Život! Kolike je veličine vaga koja odlučuje da li je život naš važniji od njegovog il njenog, nekog tamo?

Ima vaga, postoji i nije uvek pravedna, iako nešto veće i od vas i od mene misli da je ispravna. Kako vaga ili neki sličan instrument, naprava, meri i odlučuje kada je vreme da se pozdravimo, kada svi želimo da verujemo da starost donosi odluke?! Viđala sam večna, konačna mesta, koja liče na dečja igrališta, jer je to roditeljima jedino preostalo da ostave u uspomenu na svoje najmilije, koje ih je pozdravilo, do krajnjeg susreta. Nisam jeziva večeras, dok pišem, mnogo me boli i plakala sam, jer ne znam koliko smo spremni da pomognemo onima koji nam šalju poslednje vapaje?

Naša su deca dobro i treba da budu. Sva deca treba da su dobro i zdravo, ali nisu. Neka su bolesna, toliko, da traže pomoć sms porukama, mole medije i nas da ih čujemo. Jesmo li ikada pomislili da niko nije izuzet iz sličnog scenarija, da to, bukvalno, može svakome da se desi? Šta mi možemo da radimo tada, ako već imamo sreću da su naša deca dobro i zdravo?!

Možemo mnogo. Za početak možemo da šaljemo poruke, da delimo postove preko društvenih mreža, da molimo novine i televizije da objavljuju, a onda da u svojoj kući mislimo šta još možemo da pridodamo na menjanju svesti i razbistrimo koji je način najdelotvorniji za decu koja još samo to imaju, jer su sve drugo probala. Pričamo li uopšte o tome ili se to tiče nekog drugog? Neka druga deca su u pitanju i osim osećaja empatije, koji je divan, ali  nedovoljan, tiče li nas se uopšte?

Treba da nam je stalo, jer su sva ta deca nečija i naša deca. Kada volimo, imamo prirodni nagon da pomognemo, pored saosećanj, da nešto korisno uradimo. Korisno može da bude i da pričamo sa drugima, potpisujemo peticije, pa, jednom će uroditi plodom, samo da ne odustajemo i okrećemo glavu, jer, zahvalni smo, kome god, nije naše dete u pitanju.

Juče je naše mlađe dete palo, veoma nezgodno, ravnoteža je pomogla da budu nos i brada, a moglo je da bude zastrašujće bolno i fizički i mentalno. Naravno da je nisam kritikovala, bar ne u prvim momentima, htela je da me impresionira brzinom. Uspela je. Ja sam vrisnula njeno ime, bez mogućnosti da joj pomognem, jer je bila dovoljno daleko da ne mogu baš ništa da učinim. Splet okolnosti bio je povoljan po moje dete.

Šta se dešava ako se okolnosti, javljenje u vidu bolesti, iznenada ili nekim signalom jave i tiču se deteta? A istovremeno daju nadu i šansu za popravkom, boljitkom kakvom. Tada, verujem, reagujemo najbolje i najjače što možemo, jer dete vredi da se za njega borimo, komšijsko, naše, iz parka, iz drugog mesta, odakle god. Dete ne očekuje, nada se i zaslužuje svaki korak koji smo spremni da preduzmemo.

Danas čujemo na medijima za njega, za neke nikada ni ne čujemo. Na žalost i gubitak čoveka.

Danas neko nepoznato dete, sutra neko iz viđenja, onda neko blisko. Da li smo baš sve svoje resurse iskoristili i pokrenuli sve što nam je poznato da bismo pomogli? Možemo i više od toga, dovoljno je samo da zamislimo da je neko dete nama blisko i nastajaće ideje i dela, za koja nismo ni znali da smo sposobni da realizujemo.

IMG01326-20120628-1612

Svako dete ima pravo i našu moralnu obavezu da pokušamo…

 

 

Comments

  1. Pingback: roditelji.me

  2. Pingback: Koliko vrijedi tvoj život | roditelji.me

Leave a Comment