Месец: март 2016.

Dragi moji svi, koji čitate, u fazi sam pisanja pisama ili zapisa iz glave, duše, srca…Kome ovo nije blisko, nemoj posle nisam rekla.

Moj tata sa ponosom ističe da je rođen u selu, istom onom odakle je hajduk Stanko, kao jedanaestogodišnjak je otišao u veliki grad da uči gimnaziju, a posle u metropolu na fakultet. On je, od troje dece, odabran da se školuje. Još kao dete imao je izvesnih poteškoća sa sluhom, ali kako se nije o tome mnogo znalo, naučio je da ne čuje. Taj će podatak i kasnije biti važan. Zaposlio se u malom mestu, upoznao moju mamu i tako dalje. Ubrzo postaje moj tata.

Od rođenja me zove, moje kilo mesa, po maminom priznanju, a njegovom dragovanju, samo me je on kupao, merio i slično. Kasnije je krenula i mama. Valjda sam bila sitna, pa je on bio sigurniji da me neće ispusti. Oduvek je pokazivo naklonost prema meni, bio je slab na moje suze, brzo smo se mirili. Osim kada se on baš zainati da će duže trajati njegova ljutnja, tada sam patila.

Slabo se sećam naših igranja, a imam toplotu oko srca pri pomisli na njega i detinjstvo, te pretpostavljam da sam jednostavno zaboravila. Pamtim da je mnogo voleo kola, mama kaže više nego išta, a i on to priznaje. Tako, došlo vreme i mogućnosti se promenile da naš kec ode nekom drugom, a mi da kupimo limuzinu. Došla je iz Ljubljane, nov plavi reno 18. Bio je lep i moćan auto. Možda sam bila ljubomorna što je u njemu toliko uživao, možda sam bila malo pakosna, ne znam, tek ja sam ga nanulom po čitavoj jednoj strani ogrebala, pred bratom, kao svedokom. Svedok je odano ćutao. Kada je tata video i naravno šiznuo, ja sam vrlo brzo priznala da sam ja bila zlikovac. Kako inače nisam neke batine dobijala, tata se silno naljutio i malo me stavio na stand by. Zasluženo, rekla bih. Kako li bi moj dragi reagovao da neka od naših devojčica uradi slično, ne znam, osim što sam prilično sigurna da one to ne bi ni radile.

Imam neka lepa sećanja u vezi sa izletima na pećinu i vikend boravaka u Lepenskom Viru. Tamo je bazen najlepše mirisao, najlepše sobe su tamo postojale, kuglana nestvarno divna, a tek trpezarija za ručavanje, ma Hoolywood u malom. Čitav moj glamur bio je taj hotel. Kola je do tamo, kao i uvek, vozio tata, a kada bi mama i pokušala da vozi, govorio joj je da limuzina pati, da promeni brzinu. U prevodu on je najbolje vozio. A bio je odličan vozač, to stoji. Puštao nam je uvek dobru muziku, voleo da nas snima dok recitujemo, ja sam bila glavna, razume se. Mama je, kao ja danas, bila medijator u svim našim odnosima.

Kada je otišao opet u metropolu, za boljim životom, dolazio je vikendom sa mnogo časopisa Bravo, to mi je bilo najvažnije i on to nikada nije zaboravio. Iz inostranstva nam je donosio neke mnogo fensi igračke i gomilu čokolada sa lešnicima. U velikom gradu je manje bilo zabavno, više stresno, tako da ga iz perioda od sedmog razreda, pa do kraja gimnazije, pamtim kao dosta ozbiljnog čoveka, koji kada mu se ne priča, jer ga nešto gnjavimo, kaže zbog sira ili nisam tu.  A najčešće je pretio da će da otputuje u Tanzaniju, kad mu se bukvalno penjemo po glavi.

Vrlo je inteligentan moj otac, sa fantastičnim znanjima iz prirodnih nauka, o istoriji i geografiji da ne pričam. Slabo se to primilo na mene i dalje zna više i bolje. Na njega sam do pre par godina bila tačna kao sat, brza i visprena. Voleo je sve unapred da isplanira, doduše malo da njemu više odgovara. Izvini, tajkicke, ali to je istina. I danas voli za sebe da priča da je vuk samotnjak, a nije i „sam sam se rodio sam ću i umreti“. Dobro, tata, to je opšte mesto. Međutim, on obožava to da nam naglasi.

U tati sam osećala sigurnost, bila sam hrabrija kada na njega pomislim u nekim trenucima. Kada su bile neke „ženske“ stvari u pitanju, kao da je juče bilo, čujem ga kako mami kaže, razgovaraj sa njom, ja ne mogu, ja sam otac, a otac kao kolac. Tatine reči. Ni jedan drug nije smeo da prespava, već da mi kao pričamo celu noć. Opet mama balans, do muža mog, mog jedinog dečka, gde je pregrmeo i ujutro me pitao jeste li se ispričali?

Ponešto još o tatinom sluhu. Tata je dugo odbijao nošenje slušnog aparata. Ponosno ga je kupio kada se rodila naša prva devojčica, da bi je bolje čuo, što je za pohvalu. A ume tata i da ne čuje, onda kada bi mogao da čuje, verovatno je da bi bio prvak u takmičenju u disciplini zvanoj selektivna gluvoća, što u današnje vreme i nije tako loše, osim ako disciplinu ne vežbaš na ukućanima. Ne, nikako.

Plakao je na našem venčanju, čini mi se tiho i do granica bola dirljivo. Poručio je svome zetu, čuvaj moje kilo mesa! Čuva me tata, brine o meni, ispunjava mi neke želje slatke. U jednoj znam da posebno uživa moj tata i to bih znala i da mi nije  pre neki dan rekao. Tatina pasija su bila putovanja i po njegovoj priči nije se dovoljno drugih predela nagledao, zato i znam koliko uživa što to radimo bata i ja.

Tata, veruj mi da iskreno milsim na tebe na svim putovanjima i delić sebe ostavljam svuda u tvoje ime. Dogovorili smo se da je to u redu, rekao si da imaš utisak da i ti putuješ sa mnom, da znašda jeste tako.

Volela bih da se više grlimo i šalimo, ko kaže da u ovim godinama ne može čovek  da se promeni? Volim kada mi piše tople poruke i što je tu za moju porodicu i mene, posebno za naše devojčice, najbolje što ume. Znam da jeste doživeo izvesna razočaranja i boli u vezi sa mnom i zato mi je neizmerno drago što je danas ponosan na mene. Isto kao što sam želela da umem da ispunim njegova očekivanja, koja su glasila, „Od vas tražim samo jedno, a to su dve stvari, red, rad i disciplina. „.Tataaaaa!

Žaka, da li se i tebi čini da sam brzo porasla ili je to samo moj osećaj? Ja i dalje živo vidim nedeljno ležanje na tepihu  i naša snimanja ili zajedničko gledanje Otpisanih kad se dobro okupamo i osušimo kosu…

Šta bih radila da imam samo šest meseci da uradim ono što mi je najvažnije i srcu najdraže? Jer nakon tih šest meseci odlazim na selo i osamljujem se, na primer. Kao da je to uopšte deo mene, ali treba da postoji neki razlog za pomenutih baš šest meseci. Ponekada sam se pitala, a sada bih to i pribeležila.

O, da pogledala bih mnogo filmova, sramota me i da kažem koje sam sve propustila. Pročitala bih sve knjige sa spiska i one koje nisu na spisku. Putovala bih planetom, obišla bih svaki kontinent. Da, optimista sam da bih to stigla. Obukla bih svaku najluđu kombinaciju koju sam ikada videla, pobacala bih pola stvari iz svog ormana. Spavala bih malo, ali ako može kvalitetno. Najglasnije bih slušala svu muziku i uz nju igrala do znojenja. Grohotom bih se smejala, stalno. Organizovala bih popravku svih liftova, okrečila bih neku površinu, možda bih i crtala. Obavezno bih uz mikrofon pevala na nekom javnom mestu, snimila jedan film uzgred. Zategla bih svoje telo do skoro pa savršenog, ako se to uopšte poklapa uz pomenuta putovanja. Može mi se da maštam, pa bih vežbe u avionu radila. I šta sve još ne, ne mogu da nabrajam.

Onda bih otišla na pomenuto selo, osamila se, meditirala. Da, da meditacija i ja. Jela bih samo organsku hranu i samo bih vodu pila. Tamo bih i ostala…

A sad ozbiljno, ako je šest meseci vreme koje treba da iskoristim, do sela na primer. Televiziju i internet ne bih konzumirala, telefon bih koristila  samo za dogovore  prilikom ugovaranja viđenja. Jer bih samo to radila. Viđala se sa ljudima.

Grlila bih jako, možda i prejako, sve koje volim. Grlila bih i govorila im koliko ih volim i koliko su posebni. Sa roditeljima bih više vremena provodila, gledala ih i dugo razgovarala. Sa Milošem bih se viđala bar dva puta u nedelji. Sa prijateljima bih provodila vreme svaki drugi dan u dugim, iskrenim razgovorima. Nikome ništa ružno ne bih rekla ili učinila, mada se to trudim da održim i bez ovih šest meseci. Obišla bih dragu rodbinu.

Najviše bih vremena provodila sa moje troje saputnika. Trčali bismo bar jednom nedeljno po Košutnjaku ili Adi, igrali bismo badminton i fudbal. Vozila bih rolere sa ćerkama, možda bi nam se i njihov tata pridružio u toj akciji. I najvažnije, stalno bih ljubila moju trojku, opet grlila, grlila, grlila, mazila, milovala i neprestano ponavljala koliko ih volim. Pokrivala bih noću moje najmilije dok spavaju, milovala im kosu, udisala miris njihove kože, osluškivala ritam disanja.  Još i ovo da dodam, obzirom da moja deca obožavaju klackanje i uvek bi da ova druga dugo bude gore i da po mogućstvu odskoče malo dok klackanje traje, klackala bih se svaki dan. Klackanje ujutro, u podne i pred sumrak,  one tada zamišljaju da lete. Bilo bi me baš briga i za putovanja i za filmove i knjige, kad već idem na selo. Šta sam videla, videla sam, šta sam pročitala, pročitala sam, koliko sam proputovala, proputovala sam, ali mi njih nikada ne bi bilo dosta i dovoljno. Čitav svet je moj trio. Najbolje  ikada oformljen trio, odnosno četverac  na ovom mestu, kao uostalom i vaš dvojac, trio, četverac, petorka i tako redom.

Sve je stvar srca. Nema tog raskoša i blagodeti, ako je ono neispunjeno, sve gubi smisao. Zato i jesam to što jesam, jer imajući njih imam i svaki dan novu, drugačiju mene. Ljudski odnosi si ti koji nas određuju, sve su druge stvari trivija naspram njih. I diplome, škole, knjige, putovanja, kupovine, čak i hrana i spavanje. Koliko mi je stvarno važno da li sam kvalitetno ili nešto usput jela, koliko sam udobno i na kakvom krevetu spavala, ako sam prazna. Znam da sam pola toga zaboravila u vezi sa navedenim pojmovima, ali pamtim mnoge priče, događaje u vezi sa ljudima, porodicom i prijateljima, tih divnih prijatelja. Sećam se nekih osmeha i suza, bola i lepote u vezi sa ljudima, sve me drugo kratko drži. Ispunjavaju mene i druge situacije, ali su ove sa ljudima najupečatljivije, najjače, najdublje.

A pošto u selo ne namerevam da idem, već se mašti prepuštam, malo ću se pozabaviti ovim što je izvodljivo da radim više, intenzivnije, češće. I još ću jače da volim. To je i onako svaki dan nova ljubav!

Znam da od goreg ima gore, tako u narodu kažu, znam da i od boljeg ima bolje. Znam i da je svako bolje i loše za sebe takvo i da je suludo porediti, a ipak možemo nekada i na drugim primerima da uvidimo naše dobro i ono što bi trebalo popraviti ili prihvatiti, kako bismo više vrednovali ono što mislimo da se podrazumeva.

Jedan U. živi sa mamom, roditelji su mu se razveli. To je za mene mama heroj i borac u svakom smislu, a verovali ili ne voli i sebe. Neguje sebe kao ženu. To ljudi često umeju da pobrkaju, jer ako si požrtvovan roditelj nemaš vremena za sebe ili ako voliš sebe i čuvaš sebe za sebe, sebičan si roditelj. To jedno drugo ne isključuje, naprotiv dopunjava odnos, u ovom slučaju mame i deteta, jer tate nema. Fizički on levitira, ali je tata i njegova žvaka je velika kao sve godine provedene sa mamom. Patnja deteta za ocem je duboka, svaki put dete susret boli, a neophodan mu je da se smiri. Zvuči paradoksalno, a toliko je istinito.

Mali Đ. je pomešao dane kada tata dolazi po njega i ceo dan mu se radovao, najlepši crtež je nacrtao. Pojavljuje se mama, ista ona kojoj se svakog dana dete raduje. Tog dana dete ne želi ni da joj se javi, ljuto je, povređeno, boli ga. Mnogo. Tata ima problem, ali odjednom kao da je nestao, dolazi sutradan, kada je pravi dan za viđenje, doteran, mirišljav, kao nikada do tada i po nekom nepisanom pravilu ima više novca od mame. Sve kupuje detetu, mnogo toga mama ne može da priušti. Molim vas da odmah razumete da ja ne držim stranu mamama, već ove primere imam pred očima, verujem da ima i obrnutih slučajeva.

Po N. dolaze naizmenično tata i mama, ne ide im dobro. Tata pokušava da reši problem koji se javio između mame i njega. Mama odbija, jer je tata nasilan. Tata joj, na očigled još nekih prisutnih, obećava da će dete kad tad poželeti sa njim da živi. U ovoj priči mama veoma lepo zarađuje, ali tata je bezmalo milioner i kupuje dete, u međuvremenu oformivši novu porodicu. Dete sve više ima potrebu za tatom, mama se i nije najbolje snašla sama, jedno stručno lice joj je savetovalo da pre nego što poželi da skine džemper, treba da skine kaput, jer su se njeni problemi nataložili. Mama je slaba i ne uspeva. Viđam dete, retko je nasmejano, na mamu sve češće ogorčeno.

Ovo je tuga i bol koju svakodnevno srećem, verovatno zarad prirode posla kojojm se bavim. Svaki me put ražalosti. Svaki me put i trgne koilko imam razloga da budem zahvalna i zadovoljna i da naše situacije, na izgled nerešive, imaju rešenje, samo noć da prođe i već su manje strašne. Za početak, moj muž i ja se volimo, živimo prilično skladan život, uz povremene trzavice, za koje verujem da su zdrave. Ima još dosta posla pred nama, jer se toliko razlikuju načini vaspitanja naših nekadašnjih primarnih porodica u odnosu na nas dvoje. Samim tim se i nas dvoje razlikujemo, ponekada kao da smo sa različitih planeta. A i kada se sukobljavamo, razmenjujemo mišljenja i po neku strelicu, često su razlog deca i naši pristupi njima, koji treba da budu usaglašeni. E, ta usaglašenost uveče deluje kao nemoguća misija ponekada, a onda ujutro lakše se diše, uz napomenu da nema ostavljanja po strani, već razgovor, kompromis, rešavanje. Razgovor, kompromis, rešavanje.

Naravno da mi bude lakše kada znam da se i drugima dešavaju njihove misije, bolje rečeno ohrabrujuće deluju na mene, jer su rešive. Zato i kada sam ljuta i tužna, na silu krenem, a onda sve više sa uživanjem, da se zahvaljujem na zdravlju, porodici, lepom danu, osmehu, pomoći, svim ulogama koje imam u ovom životu.

Pozajmljujem ovu pesmu, kao ilustraciju…ako nije dozvoljeno, izvinjavam se, izbrisaću.

 

I svim srcem navijam za one koji sami žive sa detetom ili decom da budu srećni, zadovoljni, uspešni, jer je to najmanje što i dete i roditelj zaslužuju.

Noćas sam sanjala malu Vanu. Puno slatkih događaja sam videla, kao mali film da se odigrava, uz pomalo zbunjujući osećaj da se radi o nekom drugom. U prvoj rečenici se možda da naslutiti da može i patetični ton da se provuče, mada bih ga ja pre nazvala sentimentalnim, pa, da znate.

Mnogo sam mala, imam dve ili tri godine i neki crveni kaputić na sebi, bezbrižno trčkaram. Sve je bezbedno i svi su nasmejani. Ova sećanja su verovatno nastala iz priča mojih roditelja. A onda sam se na javi, pod utiskom sna, prisećala, u svega par minuta,  mnogo godina detinjstva. Značajna figura u mom odrastanju bila je gospođa Vida, ona koja me je čuvala. Ja sam bila njena Ruža. Niko me tako nije nikada zvao, a ja i sada mogu da čujem te milujuće tonove kada mi se ona obrati, Ružo moja. Ruža bezbrižna, brza, pomalo prgava, doterana po Burdi, a onda poderana od igre ispred naše šesnaestospratnice. Ja sam se baš mnogo igrala ispred solitera sa Jelenom, Suzanom, Bokom, vrlo rano smo same išle do Rajkove pećine i sa divljenjem posmatrale punoglavce, koje smo lovile po barama. I ništa mi nije bilo gadno i prljavo, gadljiva sam bila jedino na slaninu i spanać.  Skupila bih hrabrost iz džepa i rekla mami i tati da su mi u vrtiću sipali drugo jelo preko supe, kada već pominjem hranu,  kao i da sam dobila šamarčinu od vaspitačice. To je sva bol.  Čitala sam da neki ljudi žale što se u detinjstvu više nisu igrali. Ja sam onda imala sreće, jer u tom periodu sam samo to i radila. Dobro, jesu me moji rano uključili u učenje engleskog jezika, ali kako je profesorka Ana bila čarobnica i to sam doživljavala kao igru. Nisam ni o čemu brinula, bilo mi je lepo, baš tako, lepo. Kasnije kada sam krenula u prvi razred, opet po Burdi obučena, jedva sam čekala da dođem kući i što urednije uradim domaći, a onda se brzinom rakete sjurim stepenicama do prizemlja. Zazirala sam od lifta.

Period bezbrižnog detinjstva je taj do završetka četvrtog razreda. Posle smo dugo bili porodično razdvojeni, o tome sam već pisala i nije mu mesto ovde. Bila sam i tada brzopleta, pa je učiteljica Safeta savetovala mamu da sa mnom vežba brojanje do deset, a kako to nije urodilo plodom, onda do sto. Malo sam brojala, više sam varala, nisam imala vremena za brojanje. Nekako sam i brzo spavala, brzo jela, sve da nešto ne propustim. I nisam ništa propustila, osim epizoda „Dinastije“, a i to sam nadoknadila kasnije. Bila sam istovremeno osećajno i grubo dete, tako nekako. Jurio je jezik često ispred mene, mozak nije imao šanse da ga stigne i to me je, na žalost, dugo pratilo. Srećom mogu da nazovem da su svi meni bitni ljudi ostali sa mnom, jer ih je valjda moja ljubav osvajala, pa su mi prašatali, a onda sam se više trudila da pazim šta govorim. I danas mi je potrebno da brojim do sto. Isto kao što mi je ta stotka bila potrebna u situacijama kada  sam se nešto non stop zaljubljivala i odljubljivala,  mada  je pitanje da li bi  Dado tada postao moj prvi i jedini dečko? Bolje je onda ovako.

Htela sam da se bavim glumom i to je ovde poznat podatak, ali je meni zabavna činjenica da je to primetio prvo neko drugi. Moja sestra mi je dala da joj izražajno čitam neku knjigu, ja sam glumila likove i topila se od uzbuđenja, kao da sam već na pozornici.  Pozornica sam bila i ja sama,  što bi verovatno neko stručan adekvatnije objasnio, a ja ću na moj način. Čini mi se da sam bila mali Nadal u situacijama kada se povredim. Desi se  na primer da povredim  jednu ruku, u mojoj je glavi ječala nepravda da i druga ruka treba da oseti bol. Bez brige, prevazišla sam to.

Malu mene bih više hrabrila da sam znala, više bih joj verovala. Ne znam da li bih je savetovala da nešto uradi drugačije, možda da se manje plaši reakcije drugih i pojma smrti, a da jezik obuzda. Ostalo bih isto uradila kao ona tada. Ne bih je više pripremala za sutra, dovoljno je znala. Volela bih da je zagrlim jako i da plačemo zajedno ako nam se tako radi ili valjamo u peščaniku. Da, grlila bih je i ljubila i govorila koliko je posebna, drugačija i da u tome uživa, da ne doživljava svoja osećanaja kao uvrnuta, već kao suštinu svoga postojanja.

Drago mi je da se poljubila i sa Brenom i sa Johnny Deppom, znam koliko je sreće bilo u njenom biću tada.

Oj, petku moj voljeni! Dobro mi došao, radovala sam ti se duuuugo. Borite se ti i subota za omiljeni dan u mojoj glavi. A volim vas kao da trajete troduplo više od stvarnog trajanja. Hvala na magiji, čarobni dani moji!

Onda ćemo malo o magiji, ljubavi, upornosti, čudima i opet o ljubavi. Prvo izveštaj kratak. Bila sam solidna prema sebi samoj, bolje sam spavala, razgovore malčice skratila, više sam čitala, bila na yogi, kvalitetnije  jela. Odlučujem da se pohvalim. U odnosu sa  ljudima bila sam prijatna i uglavnom nasmejana. Mislim da nikoga nisam povredila. Znači da sam bila uporna, sviđa mi se da tako kažem, a biću još upornija.

U naselju gde radim, svaki dan viđam mladog čoveka, veoma povređenog, koji teško hoda pomoću velikih štaka. Njegov korak traje dugo i ne uspevam po izrazu lica da shvatim koliko ga boli. Međutim vidim u njemu upornost. Svaki dan polako hoda, sa pratnjom ili sam, vežba na spravama. Ne znam kakav je život imao pre ovoga što sada viđam i da li je oduvek vezan za pomagala za njegovo hodanje, ali mi se čini da mogu da naslutim njegovu želju za borbom. Ne znam ni kakav je ishod moguć, zato se i divim njegovoj želji da živi kao sav drugi svet bilo da ima poteškoća ili je blažen u svom zdravlju. Poželim i da mu priđem i izrazim svoj iskreni naklon, ali kako  nisam sigurna da li bi mu to prijalo, divljenje izražavam pisanjem.

Pisanje mi daje mogućnost da kažem i ono što možda ne stignem uživo da uradim. Nemam problem da to stavrno učinim, već nekada ne stignem. Tako, delim magiju ćerke, kojoj dođe mama u goste, ako se to zove gošćenje, jer ona čuva decu, da bismo dragi i ja išli na koncert, nekih mnogo divnih ljudi, jednog posebno i njegove drage. Onda ona bude sa decom, sutradan, samoinicijativno podvlačim, malo sredi kuću, malo više ručka napravi. Zašto joj je ipak lepo, to su njene reči, jer joj je najveće zadovoljstvo kada brat i ja možemo da uživamo u lepom, a pri tome ona veruje da smo vredni i da nam treba oduška i  da su  joj  nagrada i dar, u njenim lepim srednjim godinama, opet je citat,  svi trenuci  provedeni sa unukama. Malo ipak pocrvenim kada kaže da osim ljubavi tu ima i moje zasluge, kao zaslužila sam. Dobro, ako je tako. Možda da ovo podvedem pod ljubav, jer je ovo jedini  izraz koji bih  mogla da upotrebim. Ima i nastavka, tata je juče patio, zašto me Vana nije zvala, toliko vremena imam, želim da budem sa njom ili sa decom? Malopre je uzeo mlađu iz vrtića, prijalo bi mu da bude sa njom. Mlađa uživaaaa.

Još ponešto o ljubavi i magiji iste. Jedan divan bračni par, pomenut na početku teksta, u malo uvijenoj formi, tako je diskretno i nežno sinoć razmenjivao ljubav, pogledima, jedva vidljivim poljupcima, a u pauzama zagrljajima. Dugo ih poznajem, veoma smo bliski, a opet  me svaki put iznova gane njihov odnos i ljubav u koju veruju. Onda ja još jače stisnem moju ljubav, pa ga izljubkam svog na javnom mestu. Eto ti, a on to voli kada drugi ne vide. Sinoć nošen muzikom i predobrom energijom, nije se uopšte bunio, prihvatao i uzvraćao. Vidiš da može i ovako, srodniče moj? A jesam vam pričala kako sam mu ostavljala poruke po mestima kao što su veš mašina, rerna, fioka, krevet…dobro, ne moram, to su poznate fore, sigurno ih i vi koristite da začinite vaše divne ljubavne odnose. Znam da je tako, možda drugačije, ali jeste, kako biste inače imali te vaše čarobne priče, osim negujući ih i mnogo voleći…

Kakav divan dan za voljenje, činjenje, nežnost, smeh, lep gest i reč, kako najbližima, tako i prolaznicima. Nije samo petak u pitanju, ima malo i u vazduhu i odluci da budemo zadovoljni. Malo više od samog petka.

 

Od danas promene. Tekstove pišem danju, jer od jedanaest uveče spavam. Deci sve spremam do kupanja, šta ne stignem, stići će se već. Yoga se vraća u moj život, hvala joj što me je strpljivo čekala. Telefonske razgovore smanjujem, prijatelje pozivam konkretno da dođu tada i tada.

Umorila sam se, pomalo i iscrpela, tako da pravim rezove, površinske, dubinski nisu potrebni. Sigurno će se već naći model viđenja sa dragima, koji se uklapa u moje novo ja. Razlog zašto ovo beležim je da me stalno podseća na obećanja datoj sebi samoj. Njih najlakše prekršim.

Imam jednu važnu prijateljicu koja je tako moćno organizovala svoj život, a kako nije sramota učiti od onih koji već dobro rade, počela sam sa diskretnom primenom, sa tendencijom da preraste u otovrene namere dobrote prema sebi samoj. Ja mnogo volim ljude i spremna sam da im se dam, u potpunosti, uz napomenu da onda zaboravim na sebe. Šta to govori o meni? Možda da ljubav prema sebi ustvari kompenzujem dajući je drugima, koji je svakako zaslužuju. Ali, šta ćemo kada se rezerve rezervi istroše? Zato nova ja stupa na snagu.

Nova ja ima pomalo tremu, da li će sve izdržati, da izbegne da poklekne. E, tu ne može niko, baš niko da mi poogne, do ja sama sebi. Ja tek s godinama shvatam koliko je važno da smo prvenstveno dobri prema sebi, a opšte je mesto dobrota. Dobrota prema sebi, a onda prirodno dobrota prema drugima. Jer, naravno da sam pucala dajući i  gde sam pucala, osim u mojoj glavi. Pa, u odnosu na najbliže, one sa kojima delim najintimniji životni prostor.

Polako se vraćam sebi, maštam da radim čarobne stavri dok držim domestos u ruci iznad wc šolje i dobro mi je. Svakodnevica zna da me pokopa i sve što se kao mora. To mora sam odavno prebacila u trebalo bi ili bilo bi poželjno. Tako da, bilo bi dobro da operem kupatilo, rasklonim veš, spremim nešto za jelo i pevam dok to radim.

Kako pišem iskreno, bez namere da savetujem, tako je važno da sebi priznam da koliko volim da sam pod adrenalinom, veoma mi prija i mirnoća, nekada čak i rutina. Bez namere da se žalim, konstatujem iznova poznato. Deca su mi divna i zahtevna. Verovatno sam i sama zahtevna, iako to često ne vidim. Naime, deca su bila pomalo ljuta na mene u vezi sa mojim dodatnim angažovanjima, a s druge strane i veoma ponosna na mene. Naplatna rampa se podigla. Sa starijom se snalazim, ona bi više mene, ja se trudim. Ponašanje tipa, smaraš me doživljavam kao početak još uzbudljivijeg perioda. Toliki su pre mene išli u korak sa tim zadatkom, verujem da ću moći i ja. Sa mlađom mi trenutno ide teže, ima nešto i što ne mogu da podelim u pisanju, svakako nije za ponos, tek desilo se. Preispitujem se, tražim model. Menja se i ona, kao da se to čak dešava brže nego što sam mogla da zamislim. Dobro je da moj muž i ja imamo jedno drugo, naravno da je dobro, pa kada se zapalim ja on gasi i obrnuto, uz sreću da uvek isto mislimo i istom težimo. Dobro, nije samo sreća, razgovori i dogovori koji su tome prethodili, kao  i oni  koji nas čekaju  ili se već mi za njih spremamo, kako god.

Zaključak se sam nameće, koliko sam ja dobro, toliko dobro mogu i da pružim. Pružam od srca, iskreno, samo nemam uvek meru, a što sam zrelija shavatam, bar u mom slučaju, da je ona važna. Mera za mene, moje mogućnosti i težnje, mera za davanje drugima, počevši od najbližih. Eto i jedan primer mere, kao plastično objašnjenje. Mera za proširenjem porodice, za još jednog člana, možda. Nosila me ta ideja, mog muža još više, dok jednog dana sa onom koja me rodila nisam popričala. Nije ona donela odluku da ja odustanem od te ideje, suludo je to i pomisliti, samo mi je pomogla da vidim meru. „Vana moja najdraža, ja te silno volim, znam da to znaš i osećala sam koliko želiš drugo dete. Ne zameri mi što mislim da si sve svoje majčinske potrebe zadovoljila sa prvim, želela si drugo  i došlo vam je, kao dar i vama i svima nama. Možeš li Vana da zamisliš sebe kao smirenu, posvećenu mamu jedne pubertatlijke, obožavam ovaj izraz, jedne inteligentne i neobične recimo petogodišnjakinje“, tražila je dobre izraze da bude što manje povreda,“ a uz to i jednu bebu? I ti to sve sa lakoćom radiš, dobro se osećaš.“. Prepadoh se, ne mogu! Dobri muž je sam došao do iste spoznaje, a što je primetila i jedna divna prijateljica, Evo, razmišljam, ti naprosto ne možeš da rodiš neko mirno dete. Tačno, moje dete čupa bambus sa vrata ili drugo vrišti do iznemoglosti. Stvari iz prošlosti, naravno, ali istinite. Hvala ti mero što postojiš i što učim da te koristim.

Nova ja vas pozdravlja, grli, mnogo voli i zahvaljuje na svakoj reči, gestu, savetu. Vaše prisustvo u mom životu je između ostalog i razlog da više poštujem i volim sebe…

Dolazim na sastanak sa nekom slatkom tremom u stomaku. Treba da se nađem sa dragom prijateljicom i njenim drugaricama, a njih tri zajedno organizuju jedan novi festival. Imam pomenutu tremu, jer imam neka nadanja, a ne znam da li sam dorasla zadatku. Tako uđem u klub, upoznamo se i fino počnem da pijem čaj koji sam naručila. Malo se gledamo  i počinjem da se opuštam.

Razgovor kreće da se odvija, spontano, prijatno. Telo mi je potpuno mirno, mozak razvija lepe misli. Moje buduće drugarice, nečim izazvanim se pojačava taj osećaj, pričaju o organizaciji, pomislim da smetam, one u glas neee, svaka ideja je dobro došla. O, da, bićemo drugarice, već jesmo u tom momentu.

Ne znam da li su me posmatrale, kao što ja njih jesam. Kako god, želim   da ih predstavim. Moja J. je verovatno jedno od najtoplijih bića na planeti, sve razume, ne osuđuje, podseća me na više mojih J., jednu posebno, to im je valjda i odlika zarad imena koje nose. Druga dama, čije ime takođe počinje na slovo J., a miriše na cvet je vesela sve vreme, ima divnu energiju i kao da pretpostavlja da će se za sve rešenje naći, umirujuće deluje. N. je poslovna, na momente ozbiljna, voli takođe da se šali. Samo sam se malo prepala njenog direktnog pristupa, u momentu dok je prepričavala razgovor sa nekom ženskom osobom. Kada su N. i pomenuta osoba završile razgovor, bez da su došle do zajedničkog rešenja, N. joj je učtivo, ali odlučno rekla, Ne bismo Vas više zadržavali. Wow! To treba znati i mada sam po prirodi drugačija, volela bih da nekada umem baš to da kažem. Često smo posle u šali koristile pomenutu rečenicu. Toliko o upoznavanju.

Ređaju se ideje, zapisuje se u notese, proveravaju kontakti, obavljaju razgovori, opa, sastanak se zahuktava. Uključujem se u razgovor sve češće, imam utisak da ih poznajem dugo,  J. je već odavno u mom životu. I hop, boom, ajde ti budi PR Festivala, možeš li ti to? Mogu, a u sebi se obrćem čitava od radosti i uzbuđenja, a onda opet mirnim tonom, zaista ću se potruditi, treba valjda da ostavim utisak da sam ozbiljna i odgovorna. Moja se priroda samo na kratko složila sa mojom odlukom, progovara detinje iz mene i pričam i ja neke svoje doživljaje, one se smeju, valjda je bilo dobro i njima, meni svakako jeste.

Dobro, ići ću gde treba i pričaću pametno, najbolje što umem kada hoću da ostavim takav utisak, a one će već sagledati jesam li bila pravi izbor za dodeljenu mi funkciju. Daju mi još jedno zaduženje, koje sam ja jedva dočekala, časna reč, još direktnije vezano za Festival. Ovo je sada već previše, pripremila sam se za jednu radost, možda, ovo dupliranje radosti oduzima mi dah. Dođe mi da poljubim njih, a onda da izljubim i izgrlim sebe. A glavni i odgovorni za moje buduće pozicije jeste moje pisanje, ovo isto koje neki od vas redovno prate, pa, shvatim da sada u stvari imam tri razloga za sreću. Izgleda da ide ovo pisanje, onim tempom i kvalitetom kojim sada treba i može. Ide, ide…

Dođe vreme za samo trenutno rastajanje, nikako ja da platim ništa, ti si nova i to je dobrodošlica, slatko  beskrajno. Kao što su i njih tri svaka na svoj način slatke, mile i opet se u sebi zahvaljujem svima kojima treba da sam imala privilegiju da samo slušam njihove razgovore, jer je meni sve to novo. Srdačno se pozdravimo, do narednog skorog susreta.

Vozim se tramvajem ne znam da li da štipnem ili gricnem sebe, jeste ti si, to ti se desilo, divno je, raduj se! Raaaaadujem se! Jedva čekam da zađem u moj omiljeni park, koji nikad prikladniji nije bio da svoje osećanje i kroz neki zvuk ispustim. Udahnem duboko, dignem ruku visoko i kažem prilično glasno YES! Moji ukućani ponosni, kao da sam isplatila u celosti kartu za Mars ili već neko takvo mesto. Onda se pogledam u ogledalo i zahvalim se sebi.

Dalje smo se sastajale, dopisivale, čule telefonom, one su sve finiširale timski i rezultat je jedan čearoban Festival. Festival Roditeljstvo novog doba. Prvi takav održan u našoj zemlji, višestruko koristan, jer su drage dame imale viziju i veru, a nekim čudom, a ja verujem u čuda i deda Mraza, i ja čast da budem deo te velike priče, koja je sobom nosila još nemerljiv broj poznanstava i sigurna sam neka buduća prijateljstva.

 

Baš tako sam postala sve pobrojano i baš sam imala sreće.

Zadovoljna  sam  činjenicom da se neko trudi da poboljša situaciju u državnim vrtićima, saastancima, aktivima, seminarima, razmenjivanjem iskustava… Neprijatno se osećam koliko je većinu pomenutih sadržaja teško, gotovo nemoguće realizovati, usled prilično nerešivih problema. Svi smo upoznati sa stanjima u kojima se vrtići nalaze, gde nije dovoljni jedno higijensko krečenje, već kompletno renoviranje. Novca za to nema?! Ako dodamo   još i činjenicu da sve grupe odavno prelaze normativ po broju upisane dece,  šta nam je onda činiti?

Verovatno je da nam jedino preostaje lično angažovanje i snaga koju imamo, za ovaj vid borbe i doprinosa prvenstveno dece radi. Zato je razumljivo i ako više određeni ljudi nemaju snage, jer su vaspitači vazda marginalizovani. Razumljivo je da su se umorili. Na žalost, nije zanemraljiva ni činjenica koju pojedinci plasiraju u negativnom kontekstu o sebi,  te ona stvara negde i ukupnu sliku o vaspitačima. Osnova je najvažnija, volite li vi rad sa decom ili ne? Ostalo je nadogradnja, slažem se vrlo često nepoštena po većinu. I tako se vrtimo u krug.

Ne znam da li je većini poznat podatak da mladi vaspitači, sa par godina iskustva i  početnici odlaze na psiho proveru koja je dosta validna, osim ako imate neku nesavladivu tremu, pa šalje pogrešnu sliku o vama. Mladi vaspitači odlaze na pomenute provere dva do tri puta godišnje. Iskustveno, to su ljudi koji se istinski trude, vole svoj posao i uvažavaju decu i dečje potrebe. Stvar je malo drugačija sa onima koji su stalno zaposleni. Njih niko nikada više ne provera da li su i dalje sposobni za rad sa decom, da li su se promenili, razboleli, da li ih je možda i posao nadjačao? Žalostan je i podatak da sve i kada bi išli na provere i one pokažu da je određenoj osobi naporno da radi u grupi, vrtići nemaju rešenja za takve radnike. Ili ih ipak vrate u grupu ili mogu samoinicijativno da prestanu sa radom. Niko više ne vodi računa o njima, a primera je bezbroj da se radilo o vrhunskim vaspitačima, koji danas u svojim pedeset i mnogo plus godina, a i ta se granica stalno pomera na gore, nisu više u snazi i elanu, prirodno, kao što su bili u svojim tridesetim godinama. Ne postoji beneficirani radni staž, vaspitač i sa svojih šezdeset godina  dobija mlađu grupu, starosti tri godine, na adaptaciju i treba da brine o njima, uči ih, prati i poskoči na fizičkim aktivnostima. Toliko je to tužno, da se prosto smejete, jer vi ste uveliko baka ili deka, a treba da ste u formi za najmlađi naraštaj.

Otuda veliko nezadovoljstvo roditelja, a po prirodi stvari žele najbolje za svoje dete, mada se i tu mnogo što šta promenilo, jer roditelji sve češće biraju ulogu deda Mraza, no to je druga tema. To je i razlog za veliku tugu među samim vaspitačima, jer em im je  zanimanje malo cenjeno, em nisu ničija briga, a dece je od tridesetoro pa na gore u grupi. Onda na svim stranama mnogo više provejava nezadovoljstvo.

U privatnim vrtićima je stvar drugačija, možda i povoljnija po dete. Veujem da i tamo rade stručni ljudi, sa manjim brojem dece i da lakše i kvalitetnije mogu da se posvete i grupi i detetu pojedinačno. Cena ovakvog zadovoljstavje je često previsoka za veliku većinu roditelja. Ko može sebi to da priušti, a da ima dobre preporuke za upis, divota. Ipak, ovu temu zatvaramo, jer je mnogima nedostižan ovakav vid boravka u vrtiću.

Kako dalje? Otvaranje novih vrtića deluje kao najrazumnija opcija. Veoma su poznate svima famozne liste čekanja za upis u vrtić, podaci govore da se roditelji time bave dok je beba još u stomaku!

Napisano nije kritika, već razmišljanje o mogućim promenama, u nadi da će se više instance pozabiviti ovim, decenijskim problemom.

 

Svi, doslovno svi pričamo kako je budućnost u našoj i na našoj deci, zato je važno da se nađe rešenje za prvu važnu instituciju sa kojom se deca sreću i da kao što je jedan uvaženi predavač skoro rekao, vaspitač bude vrednovan kao možda i  najvažnija karika u lancu daljeg obrazovanja.