O vrtiću

Zadovoljna  sam  činjenicom da se neko trudi da poboljša situaciju u državnim vrtićima, saastancima, aktivima, seminarima, razmenjivanjem iskustava… Neprijatno se osećam koliko je većinu pomenutih sadržaja teško, gotovo nemoguće realizovati, usled prilično nerešivih problema. Svi smo upoznati sa stanjima u kojima se vrtići nalaze, gde nije dovoljni jedno higijensko krečenje, već kompletno renoviranje. Novca za to nema?! Ako dodamo   još i činjenicu da sve grupe odavno prelaze normativ po broju upisane dece,  šta nam je onda činiti?

Verovatno je da nam jedino preostaje lično angažovanje i snaga koju imamo, za ovaj vid borbe i doprinosa prvenstveno dece radi. Zato je razumljivo i ako više određeni ljudi nemaju snage, jer su vaspitači vazda marginalizovani. Razumljivo je da su se umorili. Na žalost, nije zanemraljiva ni činjenica koju pojedinci plasiraju u negativnom kontekstu o sebi,  te ona stvara negde i ukupnu sliku o vaspitačima. Osnova je najvažnija, volite li vi rad sa decom ili ne? Ostalo je nadogradnja, slažem se vrlo često nepoštena po većinu. I tako se vrtimo u krug.

Ne znam da li je većini poznat podatak da mladi vaspitači, sa par godina iskustva i  početnici odlaze na psiho proveru koja je dosta validna, osim ako imate neku nesavladivu tremu, pa šalje pogrešnu sliku o vama. Mladi vaspitači odlaze na pomenute provere dva do tri puta godišnje. Iskustveno, to su ljudi koji se istinski trude, vole svoj posao i uvažavaju decu i dečje potrebe. Stvar je malo drugačija sa onima koji su stalno zaposleni. Njih niko nikada više ne provera da li su i dalje sposobni za rad sa decom, da li su se promenili, razboleli, da li ih je možda i posao nadjačao? Žalostan je i podatak da sve i kada bi išli na provere i one pokažu da je određenoj osobi naporno da radi u grupi, vrtići nemaju rešenja za takve radnike. Ili ih ipak vrate u grupu ili mogu samoinicijativno da prestanu sa radom. Niko više ne vodi računa o njima, a primera je bezbroj da se radilo o vrhunskim vaspitačima, koji danas u svojim pedeset i mnogo plus godina, a i ta se granica stalno pomera na gore, nisu više u snazi i elanu, prirodno, kao što su bili u svojim tridesetim godinama. Ne postoji beneficirani radni staž, vaspitač i sa svojih šezdeset godina  dobija mlađu grupu, starosti tri godine, na adaptaciju i treba da brine o njima, uči ih, prati i poskoči na fizičkim aktivnostima. Toliko je to tužno, da se prosto smejete, jer vi ste uveliko baka ili deka, a treba da ste u formi za najmlađi naraštaj.

Otuda veliko nezadovoljstvo roditelja, a po prirodi stvari žele najbolje za svoje dete, mada se i tu mnogo što šta promenilo, jer roditelji sve češće biraju ulogu deda Mraza, no to je druga tema. To je i razlog za veliku tugu među samim vaspitačima, jer em im je  zanimanje malo cenjeno, em nisu ničija briga, a dece je od tridesetoro pa na gore u grupi. Onda na svim stranama mnogo više provejava nezadovoljstvo.

U privatnim vrtićima je stvar drugačija, možda i povoljnija po dete. Veujem da i tamo rade stručni ljudi, sa manjim brojem dece i da lakše i kvalitetnije mogu da se posvete i grupi i detetu pojedinačno. Cena ovakvog zadovoljstavje je često previsoka za veliku većinu roditelja. Ko može sebi to da priušti, a da ima dobre preporuke za upis, divota. Ipak, ovu temu zatvaramo, jer je mnogima nedostižan ovakav vid boravka u vrtiću.

Kako dalje? Otvaranje novih vrtića deluje kao najrazumnija opcija. Veoma su poznate svima famozne liste čekanja za upis u vrtić, podaci govore da se roditelji time bave dok je beba još u stomaku!

Napisano nije kritika, već razmišljanje o mogućim promenama, u nadi da će se više instance pozabiviti ovim, decenijskim problemom.

 

IMG00246-20110419-1707

Svi, doslovno svi pričamo kako je budućnost u našoj i na našoj deci, zato je važno da se nađe rešenje za prvu važnu instituciju sa kojom se deca sreću i da kao što je jedan uvaženi predavač skoro rekao, vaspitač bude vrednovan kao možda i  najvažnija karika u lancu daljeg obrazovanja.

Comments

Leave a Comment