Месец: април 2016.

Mrki, kontesi neodoljivoj

Mačkice, srce, ljubavi, brzopletice i Mrkonjićka, dušo i Đurišićka, damice i Kalasova, konteso mamina bosonoga…….

Već sam ti jednom pisala pismo, kada si svojevoljno išla na put sa drugarima i ni za koga nisi pitala, već si, po pričama, isključivo uživala sa svoje tri i po godine. Odvajale smo se na nedelju dana nekoliko puta i uvek je uspešno bivalo sve. Ovaj put želim da verujem da će isto biti dobro sve, odlično rekla bih, uz dodatak da idemo na malo duže i malo dalje.

E, pa nisam imala pojma da će toliko da me gnjave neki neželjeni emotivni ispadi i muče me tiho. A onda si se Mrkice moj i razbolela i neko kao ja je odmah krenuo da tumači te znake  kao nekakve poruke. Da, bitno mi je da si zdrava i da si dobro, jer sam onda i ja dobro. Bitno mi je da ne patiš, već ako može samo da ti nedostajemo, kao što ćeš i ti nama. I mada sam se preispitivala da li bih i dalje ovo želela, odgovor je bio da, samo što su mi misli bile usmerene ka željama da se što pre vratim. Ne mogu baš da kažem da me grize savest, već sam eto maštala što nisi malo starija da i ti ideš sa nama, jer ovo možda jeste once in a life time. Mada sam sada sve sigurnija da će biti ovog puta bar još jednom, sa tobom.

Osim što te je ovaj virus spopao, bilo je situacija kada su te i pundravci napadali, a vrlo verovatno da su i meni isti u posetu dolazili, pa nam nije uvek glatko išlo provođenje našeg vremena. Bilo je od svega po malo. Sada se vraćamo našoj lepoj saradnji, sada vidim da nam odnos napreduje, sve češće umeš na pristojan način da mi kažeš šta ti prija, a šta ne. Prestala si, uz razgovore i dogovore, pre će biti umanjila si sa naglim  pokazivanjem nezadovoljstva, po tvom priznanju, tvoja te glava bolje sluša. A umeš i da odglumiš neke situacije, jer kada sa tvojim vaspitačima pričam o tvom ponašanju, često je razlika evidentna u vrtiću, od odnoga koje plasiraš kući. E, tu je i do mame, rekla bih. Da li mama nekada previše popusti ili previše traži, istina je, ima toga. Postoji i  momenat grupe i pravila ponašanja u grupi i to mi je jasno, te ti tvoj dom dođe kao ventil, kao i svima nama. Ipak, mnogo me radosti obuzima što primećujem konstatan napredak kako u tvom ponašanju i sazrevanju, tako i u mom. Osećam da smo na dobrom putu.

Spakovaću ti garderobu u dve torbe, jednu za svečane prilike, pozorište, za šetnje gradom ili vrtić i onu za napolje, igranje, valjanje, blatnjavljenje i tome slično. Spakovaću ti stvari  po danima, da olakšam i tebi i bakama i dekama. Tvoje je da budeš zdrava, koliko možeš opuštena i nadasve vesela i svoja. Dobro, nemoj baš da preterujš u ovome svoja, svi već znamo koliko jesi svoja.

Ja sam te dosta izfotografisala i snimaka napravila, da te gledam kada mi se traži, nosim jednu tvoju igračku sa tvojim mirisom, a obe ćemo imati naš mali pokazatelj zahvalnosti, ti si izabrala malu kucu i nosiš je sa sobom, znaš već šta ja imam. I mislim da nam je to dovoljno, a eto imaćemo obe  i ovo pismo.

Dovoljno je ovoga, za sada, odoh da stvaljam veš u mašinu, prostirem oprani, pomalo pakujem, a onda da dokupim i tebi i nama šta treba. Kada to završim, nastavljamo sa Zunzarom, mravom, princezom Nađom, grlkanjem, ljubkanjem, golicanjem. Kad taj virus skroz ode, malo ćemo i trotinet da isprobamo. I pazi sad ovo, malo to pothranimo u sećanju i brzo radimo ponovo.

Tvoja sestra kaže da je sada hit da se u skraćenicama na kraju pisanja pokazuju emocije, tako ću i ja tebi napisati. image-39ba775fe15f2651c7b3d47105fceae8fa1a7259890cb3598ca86df05e456fe9-V_1V.T. N. N. S.C. Ti već znaš šta to znači, najdivnija livadska vilo!

Uspavljivanje odojčadi uzrasta 4 i 11 godina

IMAG2698

Sinoc sam prvi put, posle mnoooogo vremena, možda godina, zaspala pored onog koga sam birala u drugoj sobi, a da je mlađa u kući,  nije u gostima bakama i dekama. Prvi san mi je prekinut nakon neverovatnih petnaest minuta, mamaaaa, znaš da ne volim mrak, ni da spavam sama. Mama uzima svoj jastuk i odlazi, uz komentar oca deteta, jesam ti rekao?

Majka je kriva, odgovorna, da znate da jeste. Davno je otac dece pokušavao, istina vrlo stidljivo, da preokrene stvari, neka plače, pusti je, ništa joj neće biti. Samo je i on brzo odustajao i pridruživao se misiji kako što duže uspavljivati decu. Da, da, decu. Obe smo uspavljivali, stariju do skor pet, pa opet od pre godinu dana, mlađu još uvek i ona će uskoro pet. Takva nam karma. Dobro sa starijom je sada više pričanje, češkanje, poveravanje, ali mama obećala si, kako nju možeš da uspavljuješ godinama, možeš sa mnom da popričaš dva minuta i uvek dozvolim da me pređe, jer bude minimum dvadeset dva minuta.

Starija je divno spavala, celu noć, mrzovoljna da se doji, budili smo je. Sam proces uspavljivanja bio je i više nego šarenoliko blesav, gotovo od prvog meseca. Ljuljanje u nosiljci, po savetu devojčicinog tate, Ja tako radim, malo je cuckaj i zaspaće, tako ja radim kad mi se spava, a ona hoće da je budna. Živoooote! Baš tako, a opravdanje bili smo preumorni konstantnim kupanjem, ajde danju, već i noću, na najmanje mokru pelenu, ko šta radi mi samo nosamo ovu kadicu, reče otac, u naših dvadeset sedam kvadrata. Pa, kada bi ona ujutro da se budi, on je mrda, cucka. Krenem i ja. Odustanem ubrzo, bilo mi nehumano, ali ne lezi vraže, navikla mala i za večernje i dnevno uspavljivanje na neobične metode. Glava u sredini jastuka, pa blago vrtenje jastuka na obe strane, vožnja kolicima po Košutnjaku, isključivo po kamenčićima, a uveče vožnja kolicima po neravnom, tako što se urola tepih. Anegdota kaže da je majka istog ovog deteta odgledala ceo film “ Stradanje Isusovo“ , uz ljuljanje i vožnju kolica napred nazad, da bi na odjavnoj špici mlada dama zaspala. To mi je i  najlakše padalo, kada je bio moj red, da gledam fim, onda ne budem svesna koliko je uspavljivanje trajalo i manje se bunim zarad posledica trnjenja ruke. Kada smo izbacili kolica, borili smo se ko će uraditi sve, kupanje, oblačenje, večera, a da je uspava onaj drugi. Sećam se da brzinom munje nju grabim da pokažem da sam sve odradila, dok muž nije ni svestan, da bih pobedonosno urliknula, Ja sam sve, ti je uspavljuješ. Po pravilu, birala je mene. Od pete godine sama se uspavljuje. Toliko.

Zakunemo se jedno drugome, u vrlo svečano ozbiljnoj ceremoniji, da nema šanse da ćemo drugo da uspavljujemo toliko dugo, ma uopšte, odmah će sama, nemoj kao prošli put. Samo, imala je mlađa drugačiji plan, toliko je glasno plakala i vrištala i toliko se često budila, posebno noću, da je sve zahtevalo brzu reakciju. Danju je ionako spavala dvadesetak minuta i tada mi se činilo, uuuu šta ću sve sada moći da uradim?! Luda glava, dok nisam ukapirala da je bolje i ja da legnem, tada je znala i do četrdeset minuta da odspava, ne pitajte me za moja razbuđivanja tada i sad me boli sve. Noću glasno, još glasnije plače, starija se budi, ide pre podne u školu, prvi razred, podočnjaci joj do prizemlja, ma uzimaj je i beži u kuhinju, gde se najmanje čuje. Molim, kakvi planovi o neuspavljivanju, ćao, zdravo, došla sam ja! Carica Univerzuma, sve po planu koji ja hoću, zato je i dobila nadimak Mrkonjić, kod nje je sve moralo i pre vremena da se zna, predvidi. Ustajemo po noćima, kao što su se pravili rasporedi dana za struju, gorivo i slično, tako se i Mrka prilagodila sredini kojoj je pripala. Kada je tatin red, on je nosa, gleda tv, kao nije mu ništa, ponekad uzme čovek i piće da popije, jer se ona nešto kao smeje, hoće da se igra. Ja kada dežuram, mrzim sve, ona red plača, red smeha, pa neka kao priča, a ne dao ti bog da ne reaguješ odmah po pozivu. Tada smo budni svi! Porodica njena , porodica stan do nas i naš dragi Anđelko i žena mu, stan ispod nas. Mislim da je on zajedno sa nama, najviše patio i čekali smo dan kada će zakucati, opravdano. Moj muž je imao  spreman odgovor, ako Anđelko dođe, Evo ti je, pa je ti uspavaj! Nikada taj divni, tolerantni čovek nije došao, jednom nam je samo izrazio divljenje rečima, Svaka vama čast, ja je čujem svako veče i uvek pomislim kako je vama. Počela je da spava celu noć sa svoja tridset i četiri meseca, a mi naučeni na smenu ustajemo, proveramo da li diše, pa sigurno mesec dana. A jesmo jednom pokušali po knjizi, zaista izvrsnom štivu i dođemo do pola, skoro da je zaspala dve noći sama i razboli se. Nismo imali snage za iz početka. Razumela nas je jedino drugarica Nataša, jer je i njeno dete plakalo i budilo se do treće godine, to je maksimum, hrabrila nas je, a mi smo bili blizu trećeg rođendana. Ljudi moji, koje olakšanje je u naš život unela draga Nataša i danas sam joj zahvalna.  Zato je samo uspavljivanje, uz povremena buđenja, naša lična bajka, sreća, radost, sve!

Uskoro, za jedno mesec dana, pregrađivaćemo im sobe, svaka će imati svoju, a mi po prvi put, za trinaest godina braka, našu bračnu. Jedva čekam i naravno nadam se najboljem.

Nemojte da nas žalite, sami smo birali, hrabrenja imamo, mada to uvek dobro dođe, već eto, uživajte ako je sve ovo iza vas, a ako se neko sprema da dođe na ovaj svet, možda ga uteši da nije jedini, a možda, pre će biti verovatno, bude istrajniji od nas dvoje.

Ja sam se već i navikla, to je moja rutina, sada to radim isključivo ja i čak osećam žal jer će sve manje imati potrebu za mnom u njihovoj sobi. Ne bih ja tu ništa dirala, sve je bilo baš kako treba, što kaže Čola.

Čuvam te

  1. Ovih dana slušam, čujem priče o sumnjama roditelja o van nastavnim aktivnostima svoje dece, njihovom slobodnom vremenu. Po mom saznanju, reč je o vrlo prisutnim roditeljima u životu pomenute dece. Strah i nemoć su najveći neprijatelji, oduvek, a neki od roditelja, uključujući i potpisnika ovih redova, unapred vide neke stvari loše, jer se plaše. Šta je onda najbolje činiti?

Razgovarati, edukovati se, truditi se da budemo što aktivniji učesnici u životima naše dece, bolje uslovno rečeno, a ako treba i bukvalno, obistiniti izraz „puna kuća dece“ u našem domu, kako bismo bolje sagledali okruženje i veoma oprezno sa porukama koje šaljemo deci. I dalje sam mišljenja da je lični primer važan, do nekog uzrasta najvažniji, a onda primat preuzima društvena sredina. Poznata je priča da detetu govorimo da ide na primer osvetljenim putem u školu, a onda kada iz nekog razloga idemo zajedno, mi kao odrasli poželimo da skratimo taj put i krenemo prečicom. Idući prečicom sve vreme govorimo detetu da kada samo ide, ide onim pomenutim putem. Gotovo je izvesno da će prvom sledećom prilikom dete krenuti putem rezervisanim za roditelje. Uvek je bilo jače delo, od samih reči. Takođe, verujem i da će ono što smo utkali u našu decu imati odejka u njihovim glavama prilikom donošenja nekih odluka, a uzdam se i u neki dobar faktor, zvan sreća, ili već tome slično.

Moje starije dete je još malo, a ipak imam strahove, verovatno jer sam, kao i ostali roditelji, svedok mnogobrojnih strahota. A još verovatnije jer sam bila sve samo ne slatka u periodu tinejdžerskih godina. Tražila je da joj dozvolimo gađanje balonima punim vode za prvi april, dan šale. Odbijemo, naravno, ali tako da se ne oseti izopštenom iz društva, već objašnjavajući šta je šala. Ona sasluša i onda odgovori, tako je možda bilo u vaše vreme, u naše vreme se gađa balonima. Želela sam da ne pati jer nismo za balone, već da ona uvidi kako se šali. Zašto sam tako želela, zato što sam se malčice uplašila da mi sledeći put neće reći ništa o tim van nastavnim dešavanjima. Nikada je ne ismevam, uvek se trudim da je razumem, napnem se do tačke pucanja da i sama imam dvanaest godina, kako bi mi bilo jasnije šta je u njenoj glavici. Tako recimo ima dece koja mi se manje dopadaju u varijanti druženja sa mojim detetom, tada biram reči i primere, jer čim malo direktnije krenem da objasnim, stvara se revolt i pojačava njena želja baš za tom decom. A ta neka deca prave žurke u nekim malo poznatim klubovima, zovu na rođendan one koje znaju iz dvorišta, imaju veoma skupe telefone i aktivni su na svim društvenim mrežama. Ne znam da li zvučim kao paranoik, ali sve mi liči da roditelji te dece ili ne znaju detalje ili im je tako lakše, da ne povrede malog boga. Kao odgovor nekim našim nedopuštanjima, veoma aktivno se raspituje šta će sve moći sa osamnaest godina, jesam li tada stvarno samo svoj čovek, to nas je pitala. Jer ako jesam, dalje sledi odgovor, odmah ću da aktiviram Instagram. Uf, dobro je, pomislim da smo dobro prošli. To joj je u glavi. Nikada ne ogovaram njene nastavnike, razložno pričamo i objašnjavamo šta je pristojno, kada treba i na koji način da reaguje, jer kakvi god da su njeni nastavnici, ona ima potrebu da ih brani. Takva je. A i kakvu bih joj poruku poslala pričajući na taj način? Naravno da je učim da i nastavnici mogu da pogreše, da su i oni svi različiti i da proba da nađe meru, a da zadrži pristojnost, dostojanstvo i lepo vaspitanje.

Svi, baš svi mama gledaju Andriju i Anđelku, zašto ja ne mogu? Večaras tendenciozno pogledam epizodu te serije, sve prepuno aluzija i konkretnih radnji u vezi sa seksom. Pa, dobro da li to onda sa mnom nešto nije u redu, što iskreno mislim da to nije prikladan program za decu od dvanaest godina. „Uf, ala si se nagla, sad si moja, gotova si!“, kako tu rečenicu da joj objasnim? Može Montevideo, Disney chanel i već nešto tako. Ne bežim od razgovora na sličnu temu, pričamo o promenama koje joj se dešavaju, u telu i na njemu, o menstrualnom ciklusu, o prvom dečku, poljupcu. Ona po malo ispituje, ja se trudim da pažljivo slušam, ako nisam sigurna u ispravnost svog odgovora, iskreno joj kažem, treba da razmislim.

Sada da priznam, jednom mi je prošla kroz glavu misao, o da li bih bila roditelj da sam znala koji će sve izazovi biti pred nama? Prećutaću odgovor, jer već jesam roditelj i silno volim tu svoju ulogu. A da je osim lepote i veoma odgovorna i teška, jeste, baš ume da bude. I nikada nisam požurivala u mislima njihovo odrastanje, volela sam da uživam u svakom trenutku, a i znala sam da je lakše. Eto, baš tako.

Ajde da ih volimo najbolje što možemo, da ih učimo da je u redu biti drugačiji, odbiti ono što voli većina, imati svoj stil i uvek, uvek da se oseća pripadnost porodici, bez obzira na činjenja u školi, van nje…jer je sve bolje od prećutkivanja, istina kakva god da je. A da bismo to postigli, dete treba da nam veruje.

Porodica, pre svega.