Moj New York, part two

Nastavak kaže da je moj voljeni muž, potpuno neočekivano za mene, bio oduševljen Harlemom kao našom prvo stanicom. Veseli ljudi glasno komentarišu, pričaju telefonom kao da su sami i kikoću se, obučeni najmaštovitije moguće, a pride uletimo u dan jedne od kampanja za predsednika, pa su nas svi pitali hoćemo li da podržimo B.Sendersa. Moj muž, kao u filmu Ničija zemlja, samo govori yes, yes. A u momentu kada nam je bila potrebna pomoć u vezi sa lokacijom, naletimo na Francuze, koji nam se izvinjavaju, jer su i sami tek došli.  Vozimo se, stižemo, ljubim metaforično hotel i sobu, kasnije ću to učiniti i realno, fizički. Stigla sam. Ok i moji sa mnom. Iako je negde između devet i deset sati uveče, krećemo u šetnju, čeljade takođe oduševlejno pristaje i pravo do Metropolitan opere, Julliard School i čuvenog Lincoln centra. Kao najvećeg ljubitelja opere u mom  okruženju, poželim nemoguće, da jednom dođe i moja mama i prisustvuje jednoj, bilo kojoj operi. Kasnije sam joj kupila hemijsku za isključivo svečana potpisivanja, sa oznakom opere.

Sve smo ovo prepešačili, jer je božanstvenu lokaciju hotela za nas našla naša božanstevna B. Da, da, bez rezrvisanog smeštaja smo krenuli, jer su nam sve varijante bile preskupe, mudro prećutavši taj podatak podmlatku, koja je ionako svoje velike oči, upetosručila, kada je čula o čemu pregovaramo sa B. Pun pogodak. Na povrtaku iz šetnje prolazimo pored Beacon theater-a, gde će se za koji dan pojaviti ON. Naravno da sve fotografišemo, jedva dišem, pipkajući zgradu, bez imalo ustezanja. To sam ja i nije me blam. Videću Robert De Nira. Znam da hoću. Tačka.

Pre podne se malo kao pokačimo, jer sam mu pre kafe rekla da moram na projekciju, a on pre kafe liči na uspavanog medu, te ga moja euforičnost ni malo nije oduševila. Polu natmureni krećemo u Central park, koji je isto veoma blizu, ma prava sam Njujorčanka, sviđa mi se da tako kažem. Na ulazu u park Molder ili ti D. Duchovny. Šeta pse i totalno je cool. Naravno da bih se ja prženica fotografisala sa njim, ali glumim da mi je svejedno, jer me muž trenutno nervira. S druge strane, ja zapaljena za Hollywood pomislim, opa, kad ovako prvo jutro srećem glumce, dobar je to znak i muž momentalno prestaje da me nervira, izgrlim ga, uzvrati mi i ceo dan provedemo u parku. Obilazeći ga, ležeći na jaknama, to je prosto moranje, on me zafrkava da nigde trava nije tako lepa, mirisna i zelena kao u Central parku. Nisam baš toliko blesava, lepo je i na drugim mestima, ali ovo je New York!

Naša ćerka je izrazila želju da ide u muzeje u koje sam zacrtala da idemo, njen tata se odmah ogradio da će možda ići ili nas već negde čekati. Pa, šesnaest godina smo zajedno, ti sa decom hodaš po muzejima, kada smo mi sami u Beogradu išli u neki? U redu, ne moraš. Idem sama ili sa njom. Ipak, planovi se menjaju u hodu zarad ćerkinog kuma i odosmo u Tribecu. Prvo se malo vozimo ferry-jem i vidimo The statue of Liberty ili Kip slobode, onda šetamo gde su nekada bile kule bliznakinje. Impozantno  su napravili obeležje velikoj tragediji, kao dve velike fontane iz kojih konstantno teče velika količina vode, žal za nastradalim ljudima i svako je ime zabeleženo okolo na mermeru. Vidimo čuvenog bika i još čuveniju Wall street. Zamišljam M. Douglasa. Dovoljno, idemo ka Tribeci. Mislim, zna se ko je kum…

Sve obeleženo, vidimo njegov restoran, hotel, filmski centar, joj živote uđem unutra da se raspitam za karte, Izvinite gospođo, karte se ne kupuju ovde, propinjem se svuda okolo kao da će se neko čudo desiti i oni reći, o, to ste vi, iz Srbije ste čak došli, izvolite, budite gosti festivala. Ne moramo počasni, naprosto gosti. Trgnem se iz mašte, odemo u obližnji kafe, pijem najbolji kapućino, meni je sve najbolje, D. i tata vežbaju matematiku. Jeste, jeste, radilo se, gospođica treba da nadoknadi propušteno. Ne buni se, takmiče se ko će pre da reš zadatke. Ja lebdim, ej, rešavamo matematiku u Tribeci. Da su me pitali, iako sam baš slaba iz pomenute oblasti i ja bih se uključila, samo da večnoooo traje taj osećaj, da sam tu. Najčasnija reč na svetu.

Obišli smo Times square i Madison square garden, fotkali se sa onim ogromnim reklamama, videli uživo gde turisti dočekuju Novu godinu. Sve bukvalno šljašti i blješti, mnogo nam je. Tačnije, mnogo je nama dvoma, ona uživa, slikaj me ovde, wow, kolika reklama za snapchat, Tata, ovde moram da se slikam! Zađemo i u Hard rock cafe, tek da zađemo, jer se kao silno trudimo da ona legne u pristojno vreme. Hm, pristojno, pre ponoći, nećemo sad u detalje, nije legla, i njoj je žao da spava, da ne propustimo nešto.

Naredni dan obilazimo Little Italy i China town. Meni se sve sviđa, a ona ista ja, svuda hoće da stane, sve da fotografišemo. Divni otac i muž sve podržava, mada mu nije baš najjasnije to silno oduševljavanje. Ma, molim te, da li ti se baš sve sviđa ovde, pa vidiš da ovde smrdi? Sve! Sve mi se sviđa. Ok, samo kažem, konstatuje moj čovek. Inače tokom dana jedemo neke sendviče, koje smo sami pravili i koji počinju da nam se groze posle dva dana, a mnogo koštaju sastojci za iste koje kupujemo uveče kod nekog lokalca, blizu hotela. Tad nekako spazimo super kuhinju, tik pored našeg hotela, gde krećemo lepo sa kasnim doručkom, nečim za poneti i veoma kasnom večerom završavamo dan, tj noć.

Nakon šest dana dolaze B.i J. da nešto svi zajedno obiđemo, a onda velikodušno i vrlo samoinicijativno preuzimaju D., jer se njih dve posebno obožavaju, a mi da odemo malo u noćni život, na primer Soho.

To be continued…za sve koji žele. (Ne znam da li da se izvinjavam vama koji čitate, ako vam nije dovoljno zanimljivo moje pisanje, ali ja sam mnogo srećna, što, eto umem da  pišem, pa sve doživljeno beležim, da uvek mogu da čitam i budem opet tamo…)

Leave a Comment