Moj New York, part three

Za početak ovog nastavka, volim da putujemo sa decom, volim da putujemo i bez dece. Ovo putovanje je podrazumevalo da straija ćerka ide sa nama, jer njena sestra nije htela ni da razmišlja o opciji bez nje. Onda sam poželela da ide i mlađa, ali iz mnogo objektvino tehničkih razloga, bilo je teško izvodljivo. Elem, prednosti kada smo sami u New Yorku svele su se na jedan dobar noćni izlazak, pa time i počinjem.

Idemo u Soho, B. i J. su nam preporučili neka „tajna“ mesta sa moćnim koktelima.  Uredno se informišemo na kojoj stanici silazimo, ali se meni ipak učinilo da treba na sledećoj, iako moj glas razuma, u obliku moga muža kaže, Rekla si da je ova stanica, mi produžavamo. Odosmo preko Manhattan bridge-a, najdužom stanicom od kada smo tamo i tako me obuzme neki glupav strah. Stiskam mog dragog, one me još zafrkava, Šta ćemo sad, ko zna gde idemo i odjednom su mi svi u metrou strašni. Ha, ha, Vana paranoja. Već mislim da nema ništa od koktela, kad naravno lepo se vratimo nazad i eto nas, tamo gde je trebalo da budemo još pre sat vremena.

Prvo smo otišli u Mullberry project, gde nas je na vratima, koja vode kao u neki podzemni prolaz, dočekao omanji, baš omanji čovek, obučen u crveno odelo, kao onaj iz Twin Peaksa kada se ulazi u red room. Pri tome, mi stojimo na nekim stepenicama, a on tako sitan, mnogo ispod nas. Provera pasoše, ispituje nas vrlo šarmantno odakle smo i kao imamo li rezervaciju. Pušta nas. Unutra kubanska muzika, mnogo ljudi, mladih i nešto starijih, mi smo bili, ako ne najstariji, onda svakako među starijima. Odlično smo se uklopili. E, sad, em treba izabrati koktel, a u onom mraku i crvenilu jedva vidim sastojke i odlučim da uredno čekam gospodina vatrenog Nicka, glavnog šejker majstora da me primeti. Mi bi pili, on me slabo vidi, pokušam dva puta da ga dozovem i na pomisao da to uradim i treći put, ozbiljnim profesorskim tonom mi se obraća, Video sam te! I ode. Kao poslušan đak, čekam ga i onda on uz osmeh kaže, Izvoli, za šta si raspoložena? Brzo smismlim sastojke za muža i mene, jer kako god da bude, ja znam da će biti odlično. Mmmm i bilo je. Muž i ja malo stojimo, malo sedimo, onda Nicko i devojka zaigraju opasnu salsu, oduševljenje totalno. Ok, dovoljno, ajmo dalje, neće ova noć trajati večno, treba bar na još jedno mesto da se ode, ionako se dete sutra vraća, pa će epilog biti šta smo izlazili, izlazili smo. 

Krećemo u potragu za klubom koji se zove Fig 19, opet provera pasoša, veliki čovek, gromada, snažnim glasom poželi nam dobrodošlicu. Prolazimo pored velike figure konja i slame svuda razasute, vrata se ne vide, samo dopire muzika. Vrata su stopljena sa zidom, tek kad se potpuno priđe zidu, nazire se kvaka. Uuuu, mama mia, ovaj je još bolji, odmah ovako, s ulaza. Sedamo za šank, a uslužuje nas jedan izuzetno visok, mršav čovek, miran, miran, duge kose, liči na jednog od glavnih likova iz serije Nikita. Hi, hi, ovde se kokteli zovu po nekim čuvenim porno filmovima, a sastojci su nevaljalo dobri, koji god da izaberte. Muzika hard core, ovde ćemo se duže zadržati. Pijemo prvi, onda drugi, u stvari pijemo kao četiri, jer bismo što više različitih ukusa da probamo. Lepi kokteli, časna reč. Dosta je, ajmo kući, prošlo je tri ujutro. Spavamo do jedan po podne i kako B. ne može da se odvoji od naše ćerke, produžava druženje, mi odlučujemo da posetimo Momu.

Na početku razgledanja, delovalo nam je onako. Prevelik prostor, a deluje prazno. Obilazimo bašticu muzeja, malo kao odmaramo, onda nastavljamo, drugi, treći, četvrti sprat i sve je moćnije i snažnije iskustvo. Pop art mi se najviše svideo. Fantastične su i animacije koje se smenjuju na zidu, dok ispred nas stoje slike članova Beatlesa i Bob Dylana, pa se i njihova muzika smenjuje. Ako nas utisak nije prevario, mnogo dobrih radova smo videli umetnika iz Japana. Svi nekako precizni, prepuni detalja, ja pod utiskom odmah gurkam muža i kažem, Moramo u Tokio. Možeš ti, ajde slobodno, ja nešto ne bih. I tada naiđemo na gužvu, pa i mi priđemo na vidimo šta je, kad ono projekat Beograd na vodu, autor takođe Japanac, liči na neki budući veliki park, šetalište, sa radnjama i konjem u sredini. Objašnjava nam vodič, to je projekat u Srbiji, još nije izgrađen, ljudi masovno fotografišu. Toliko. Ostalo ćete već videti, jer ako želite da idete u NYC, nije fer da vam sve otkrivam.

Opet smo sa detetom, ajmo u American museum of Natural history. Ćerka i ja kao poletne, tata pomalo nezainteresovan, ali idemo zajedno. Ima divnih stvari za videti, istorija čovečanstva, planetarni sistem, sav životinjski svet, kulture i običaji mnogih naroda, na mnogo mesta delovi posvećeni istrebljenim Indijancima. Biljni svet, dinosurusi, preparirane životinje i figure životinja u prirodnim veličinama. Propustili smo čuvenog kita da vidimo, jer smo se i umorili, opet smo išli do četvrtog sprata i išlo nam se napolje. Predivan Central park nas je očekivao i malo ležanja na istom, a onda malo i gledanje bejzbola. Nismo uspeli najjasnije da shvatimo pravila, iako su se ljubazni domaćini na nekoliko terena trudili da nam objasne. Ali sam baš htela i malo bejzbola kad sam već u Americi.

Malo bismo prilegli, već je devet uveče, kada podmladak kaže, Jao, kakvi ste, ajmo još. Ajde još, idemo u šetnju avenijama, Neeee, ajmo opet na Times square. O, ne, opet! Dobro, kad već nećemo gledati mjuzikle na Broadway-u, ajmo ulične performanse i malo Disney radnja, pod izgovorom starije, nisam dovoljno kupila poklona sestri, Evo, od mojih ću para. A tamo hemijska deset dolara. Više gledamo, manje kupujemo, ajmo u Mc*Donald*s. E, to ne, pojedi lepo kao svi ovaj minijaturni hot dog od četiri dolara, posle koga si i dalje gladna, a onda ćemo u našem restoranu negde oko ponoći na supu i neko meso. A u pomenutom restoranu brze hrane, sve neki tužni, siromašni, zapušteni ljudi, sa kesama u kojima im je sve stalo što imaju od potrepština. Takva je situacija u restoranu, a takva je i na svakom trećem koraku. Dosta mladih živi na ulici, od udeljenog novca, zaboravljeni i bolesni. I to je Amerika.

 

 

Ha! Nisam zaboravila susret sa kumom da opišem, on se u realnosti već desio i pre koktela, ali to zahteva posebno poglavlje. Uskoro.

 

 

 

To be continued..

Leave a Comment