Moj New York, part four

„Jednom godišnje idite na neko mesto na kome nikada do tada niste bili.“, rekao je Dalaj Lama i u potpunosti sam se prepoznala, kao da mi je bivstvovanje opisala. Svako putovanje je bilo i verujem biće izuzetno iskustvo, nadahnuće i motiv da idem dalje. Kada me mrzi da idem na posao, kada mi dosadi svakodnevica, kada bih da pobegnem, znam da će uskoro neko putovanje da se desi i regeneriše me, potpuno. U mom srce Lisboa je prvi, gurka ga Barcelona, a New York se progurao na neko počasno mesto. Aleluja!

Putovali ste sa mnom ovih nekoliko pisanja, a ja se  nadam  da sam uspela da vam približim grad, kao  i moj osećaj lepote i nestvarnog. Jer, moj doživljaj je takav, dok je naša ćerka mišljenja da je grad onako, ne mnogo poseban, više joj se dopao New Haven, rekla bih da je  u njenom slučaju ljubav prema njenoj sestri B. presudila, koja u tom gradu živi. Za kraj, komentar mog muža je da mu je dosta Amerike za života, dovoljno mu je ovo, čak i previše, misli da je trebalo i kraće da smo tamo. Neki prijatelji su komentrisali da New York voliš mnogo ili ti se uopšte ne dopadne, kao, nema sredine.

Radovi u ovom velikom gradu se dešavaju konstantno, bušilica i dizalica na svakom koraku, zvuk počinje da smeta posle par dana. Sirene NYPD i vatrogasaca vam dođu kao muzika, jer i kada se učini da je utihnula i dalje je čujete. Meni se čak i to dopalo, ni najmanje mi nije smetalo. Meni je sve bilo dobro.

Central park nije veliki kao što mi se činio. Nekoliko puta smo ga prepešačili, obišli zamkove i ostale interesantnosti u parku, vođeni jednom detektivskom knjigom, poklonom dobrodošlice naših domaćina. Jurili smo poene koje knjiga nudi. Sve je čisto, sređeno, česme svuda, kao i korpe za otpatke. Jedni šetaju, drugi džogiraju, treći leže na travi. Neki se penju na neke improvizovane stene i tu sede, čitaju, razgovaraju. Ima puno manjih parkova, dečjih igrališta, a decu uglavnom čuvaju i šetaju babysitterke, dok kuce šetaju šetači, po nekoliko pasa istovremeno. Veselo je u parku, bejzbol se igra na nekoliko terena, piće može da se popije na više mesta, mada je mnogo interesantnije to činiti na travi, naravno. I dalje ćete već videti i sami.

Ono što je dobro da se zna, jeste da za New York nema potrebe, kao što je slučaj sa nekim evropskim gradovima, za kupovinom ulaznica unapred. Naime, čekanja gotovo da nema za ulaz u muzeje i što je još slađe da znate, ulaznice se plaćaju po principu, pay what you wish, vi odlučujete o iznosu. Osim u Momi, ali i tu postoji pogodnost, dan kada je poseta ovom muzeju u poslepodnevnim časovima besplatna. Ko želi da vidi Kip Slobode, to može da uradi tako što će metroom doći do određene stanice, pešačiti dva minuta do trajekta i besplatno se provozati do Staten islanda i videti statuu tokom vožnje, koja je mnogo manja nego što se čini u filmovima ili na fotografijama. Naravno, imate mogućnost da platite izletić do Ellis islanda i onda dodirnete statuu, bez nekog dodatnog sadržaja. Metro karte je najisplativije uzeti za sedam dana i metroom sve stižete. Ko voli, ima mogućnost da grad razgleda iz sightseeing busa,a meni  se ipak čini da je mnogo stvarniji doživljaj ako sve radite šetajući i još bolje, kako nam je u Lisabonu savetovala jedna od najboljih u životu, ako se izgubite. Da biste videli New York sa velike visine, možete da odete u neki od restorana koji se nalaze na vrhu visokih zgrada ili da za to zadovoljstvo izdvojite novac i popnete se ili na Empire state building ili, kao što smo mi, na Top of the Rock, koji se nalazi u okviru Rockfeller centra, pa onda vidite i ESB ujedno. Doživljaj je neprikosnoven, posvedočio čak i muž. Obavezno šetajte do Manhattan i Brooklyn bridge-a, ako želite, možete i most da prepešačite. Divno  je videti i High line park, šetalište, gde prolazite pored šina, nekadašnjoj pruzi New Yorka. Ako ste zainteresovani za Wall street i famoznog bika, koji simbolizuje uspešnost, to uradite kada se provozate trajektom do statue, a u produžetku ćete moći da obiđete  Memorial center, kao i World trade center. Kasnije idite u Tribecu, mirniji deo grada, prijatan za šetnju, a za poštovaoce rada Robert De Nira, pravo uživanje. Čuveni umetnik je u tom delu grada sagradio hotel, restoran, filmski centar, gde se održava i jedan deo festivala Tribeca. Ko voli…                                                                        Lincoln centar je takođe meni asocijacija na umetnost, jer osim shopinga, koji me uopšte nije interesovao, tu se nalaze čuvena Metropolitan opera, gde sam imala sreću da zađem. Osim njihove oficijelne radnje, obišli smo i predvorje opere, same nas dve, ne znam ni da li je bilo dozvoljeno, niko nas nije zaustavio. Tu je i nycballet, kao i Dance, drama and music akademija Julliard. Ako ste ljubitelj umetnosti, svratite i do Carnegie Halla, bar da se fotografišete ispred, ako već ne možete da prisustvujete nekom od koncerata. Mi smo toliko mogli, ko zna za drugi put, možda uspemo i više.

I ništa, ama baš ništa nije jeftino u New Yorku, kao što su nam pričali. Idite sa malo stvari, savetovali su nas, nakupovaćete tamo i garderobe i obuće, sve od pet do dvadeset dolara. No way. Naravno da ima outlet radnji i u njima je kupovina veoma povoljna, ima i tržnih centara, koja u određenim periodima nude robu po znatno sniženoj ceni, ali to nije na svakom koraku i nije pravilo. A ako ste otišli u ovaj grad, sigurna sam da su vam asocijacije mnogo snažnije od onih za traženjem garderobe i popusta.

Propustili smo vožnju žutim taksijima, predstavu na Broadway-u, zato ćemo susret ponoviti, sa članom više, duboko verujem, uprkos izjavama mog dragog u stilu, Amerike dosta.

 

 

To be continued, in a very special way…

 

Leave a Comment