Moj New York, part five, the special one

Pre tačno trideset i četiri dana, kupila sam Bazar, što već znate. Pre tačno toliko dana počela sam intenzivnije da mašatam, o znate već kome. Ej, životeeeee! Videću ga, konačno, znala sam. Istog trenutka sam zažalila što nisam ponela pismo, koje sam mu napisala kada je moja starija ćerka, koja sada ima jedanaest godina, imala svega tri. Godinama želim da mu dam to pismo, a suđeno je očiti da pripadne ćerki, kao uspomena na…činjenicu kako je dobila ime, na podatak kako joj je, blago rečeno, majka bleskasta i sada već na uspomenu, koju će imati na susret sa gospodinom Robert De Nirom, njenim nesuđenim kumom.

Saznam da su karte za čuvenu projekciju Taksiste sedamdeset dolara, odlučim da se odreknem čega god treba, samo da sam tamo, da gledam, slušam i štipam sebe. Kad ono, opio me veliki grad i malo sam potisnula kupovinu karata. Ne lezi vraže.

U međuvremenu sam obišla sve u vezi sa Tribeca festivalom, zavirila u neki studio, neku salu, sve je ličilo na De Nira, meni. Sretnem jednu ljubaznu damu, koja mi ispriča kako su oni iz Tribece veoma ponosni šta je gospodin sve uradio, ali da ipak manje posećuju festival, jer je previše internacionalan postao, mnogo su ga više voleli dok je bio samo njihov, lokalni. Ona nam je i pokazala šta je sve značajno u vezi sa festivalom, što treba da obiđemo. Tako dođemo do nekog prostora u kome sve miriše na festival, ali nigde ne može da se prođe. Malo slažem, u nekom ludom nadanju da će on naići, da treba da se raspitam za karte. Da samo malo gvirnem i vidim magiju. Ljubazna gospođica me uputi na Beacon theatre, dvesta metara od našeg smeštaja, gde sam već naravno bila. Nakon što su me ćerka i muž odvukli iz čuvene Tribece, odem do B.t., može da se kupi karta, naravno, cena je dvesta pedeset dolara. Što bi moj dragi rekao, samo?! Dragi me teši, pa mnogo je cico, ajde ti kaži, hoćeš li stvarno da damo te pare? Slegnem ramenima, mnogo je. Šalterski radnik me teši da je i njemu to mnogo. Baš me briga!

Pravim rezervni plan, ne mnogo originalan, čekaću ga, kao i svi obični obožavaoci. Posle duge i naporne šetnje do UN, u veoma neudobnoj obući za tako nešto, jer sam se, jelte sredila, dođemo pre svih do bioskopa. Uteha, fotkam se pored čuvenog taxi vozila, onda malo uđem u vozilo i pipnem jaknu, koju je De Niro nosio u filmu. Dolaze ljudi, ima i tapkaroša, muž mi kaže, Ma samo baci ovo naše dete ispred njega , brzo reci kako se zove i upaliće. Dete se buni, mama, ne bacaj me, molim te. Dobro, neću da te bacam. Ni moj omiljeni glumac broj dva, Jean Reno, nije mogao da me uteši. Bilo je, ok i to je Jean.

Saznamo da postoje tri ulaza u bioskop i da će on ovaj, gde smo mi, sigurno zaobići. Odemo na drugi, sa onom silnom masom. Malo još čekamo i evo ga. Izlazi on, pa gospođa mu, Grace Hightower. Ništa, apsolutno ništa. Toliko je bio daleko i toliko smo ga očajno islikali, da sam lepo skoro pala u nesvest. I to je to, pita ćerka. Nije! Idemo na drugi ulaz i tačka. Međutim, kako ni sama nisam verovala da ću ga bar malo bliže videti, nakon par minuta čekanja i glumčevog nepojavljivanja izjavljujem, veoma, veoma tužno, ajmo, drugačije sam ovo zamišljala.  Ipak me sramota da napišem kako sam sve zamišljala.  Šta ja znam, izgubila sam se.

Tada muž, koji nikada nikoga od poznatih nije čekao, niti fotografisao, ne daj bože autogram uzeo, kaže, Evo ga! Stvarno ON. Prolazi tik pored nas. Nema se vremena za priču, daj bar da ga vidim izbliza.

Divan jedan gospodin, toliko. Šarmantan, prijatan, sva ja to zaključujem samo na osnovu njegovog hoda i mimike. To je to. Možda neću moći da pričam sa njim, ali sam sve to videla uživo. Sve se desilo baš kada sam ja iz Srbijice doletela, ovo nije pežorativno rečeno, već opisuje situaciju u mojoj glavi tada. Dakle, okean sam preletela, malo li je, a imam i to saznanje da ga je B. srela i rekla mu zašto se naša ćerka zove kako se zove, a nije po reci. I baš sada je festival i baš sada sam tu i još imam tu sreću neopisvu da ga vidim. A maštam o tome, još od ćerkinog krštenja, ravno osam godina.

Univerzume, dobar li si prema meni, neopisivo! Uspeli smo da napravimo bolju fotografiju, na kojoj, ja baš verujem , gleda u nas, tačnije u našu princezicu, koja lepo sve objasni, Mama, zbog njega smo se ovoliko šetali, njega smo čekali? Pa, mama, on je deda, stariji i belji od mog dede. Ti znaš, mislim u sebi?!

Kaže jedna moja bliska prijateljica, dobro, jesmo sada završili sa De Nirom? Pa, onako. Ili kao što kaže čuveni Ilija Čvorović, možda ste dobili pogrešan broj, ali ste dobili onog koga ste tražili! Videćemo.

E, baš neka sam ga videla.

 

Leave a Comment