Moj tata može da podigne pola našeg džipa sa dve ruke

Jedna posebno draga deca putuju sa svojim roditeljima od kako je mlađi član prohodao. Neka deca još čekaju, na povoljan momenat u životima njihovih roditelja, da krenu u osvajanje sveta. U našem slučaju, starija putuje sa nama, mlađa je bila na stasavanju, tako nam se činilo ispravnim.  Danas je, nakon osam sati šetanja po našem divnom gradu, dokazala da je ozbiljan putnik i da sada putovanja, ako nisu u dvoje, jesu u četvoro. Bravo, mala. I tražila je još. Zaključak, ko poznaje iz moje priče prvu navedenu porodicu, slobodno može da sledi njihov primer i krene na put sa podmaltkom odmah.

Ja još uvek pamtim reči jedne drugarice da brine za sindrom drugog deteta, u stilu ono ostaje kući, dok oni sa starijim putuju. Mi smo, pak,  imali i dodatne faktore, na primer nespavanje do treće godine, koji su malo otežavali tu zamisao. Sve je to prošlost. Zato, dobro došla najmlađi člane u krug putnika, veoma zasluženo.  Mrkonjićka, skoro, pa pre roka.

Starija je danas tri minuta tugovala što će preskočiti jedan rođendan, pa smo utehu našli u jednom muzeju, beskrajno dugoj šetnji, jedenju u hodu i ljubaznom toaletu po restoranima, kao da smo u nekom drugom evropskom gradu. Falio nam je samo njihov tata. Njima više, meni dovoljno. Mislim, meni je uvek lepše kada je on sa nama, zato tačno znam meru njegovog odsustva u našem putešestviju. Krenule smo od muzeja posvećenom genijalnom čoveku. Starija i ja smo uživale, mlađa je bila zainteresovana do pola, onda je malo šetala po muzeju.  Imala je bezbroj pitanja za našeg domaćina, a jednu konstataciju  je sačuvala za kraj. Ipak, ponosno izjavljujem,  bila je tiha i uviđajna. Još jedan kvisko za njena buduća putovanja.

Dalje ćemo sve peške, iako je nemajka zaboravila šeširiće.  Sunce nas prži, malo ih je i glava bolela. Hladi ih nemajka vodom, kvasi glave, samo da nastavimo. Znala sam da će im biti dobro. Malo sladoled, limunada i okrepljuju se. Pojavljuje se otac, da nam nešto pridoda, one ga čežnjivo gledaju, Hoćeš sa nama? Na žalost, preskočiće, od toga živimo. Prihvataju. Velika rezonuje da je sunce prihvatljivo, mlađoj zapretim, Nemoj slučajno da si se žalila Bajki. „Ali, Bajka je rekla da ti znaš o kremama za sunce i da sada ne treba šetamo.“ Bajka je otputovala i slagala sam je da sam vas namazala i da su mi šeširići u rancu. Hoćete da pojurite za njom u Negotin ili ćete sa mnom? Sa tobom, mama. Bićemo u hladu, obećavam. I bile smo. A mlađa, jer je mlađa, kada naiđemo na sunčani deo, brzinom munje trči u hlad, onda starija i ja jurimo za njom. Joj, lepote, kada juriš sa decom i osećaš da možeš i da letiš, samo ako zatraže, ništa nije teško. Jer to je sada i još neko vreme…

Hoćemo na beogradski manifest ili Zoo vrt? Žele različito, a kako bi drugačije? Kako nam fale poeni za odluku, nastavljamo setnju. Jedan park, drugi park, treći park, mlađu često gubim iz vida, nalazim je, starija hoće na sve sprave, na moje iznenadjenje, ne stidi se, iako  su tu mlađi. Podmlađuje se i ona. Sve im se sviđa. Traže tek ponešto. Ako odbijem, razumno im i obrazložim, prihvataju, idemo dalje. Ajmo ipak na letenje, kaže najmlađi član. Idemo na panoramu, Samo da znate, ja neću da me slikate, ja već dugo to ne volim. Kažemo joj,  dobro slikaćemo se nas dve, koje to volimo. Ok, javlja se sama,  hoću i ja, ali samo jednom, možda dva puta.

Dosta je, sadam sati šetamo, treba neko i da spava. Ajmo, mama kući peške. Važi, da se nismo izule na onim zidinama, pa nam noge prodisale i još svašta uradile, možda bismo i mogle, ovako, do Železničke stanice, to je maksimum, već smo na kraju osmog sata. Ne mogu deco više. I kažem im, krajnje iskreno, tata i ja smo sinoć bili u gradu i kasno smo legli, umorna sam, hoću kući! Dobro, dobro, slažu se, a da obećaš da nećemo odmah kupanje i krevet, vikend je i nama.

Vikend je svima. U slow motionu se kupaju, još sporije jedu i kraj, kao bebe zaspale. Kakva subota, milina za zapamtiti. Ništa kupovina, bioskop, pozorište, ništa ni Zoo vrt. „Mama, ovo mi je bio najlepši dan u živooootu!“, izjavila je starija pre željnog grljenja jastuka.

A tata će sigurno sledeći vikend da pretumba i da napravi kombinaciju, bar na dva sata šetnje, jer je Mrkonjićka domaćinu muzeja na uvo saopštila , Znaš, moj tata može  da podigne  pola našeg džipa sa dve ruke?

Još uvek tatu skupljam krpom, koliko se istopio…

 

 

Leave a Comment