Od danas psujem

Sećate li se kada sam vam se žalila da nisam sigurna, umem li da budem mama dvanaestogodišnjakinji? Tema opet aktuelna, jer sam pre ti dana krišom plakala, zbog jer sam bila na radnom mestu, a sve zato što je i ona plakala i ridala mi u slušalicu. Ridala, jer joj je prepreka delovala nepremostivo.

Uključila sam sve tajne agente, smišljala kako da postanem super woman i odletim da je zagrlim, a tokom razgovora sam je hrabrila, još samo sada i gotovo je. Govorila je, jedva dišući, lako je tebi da kažeš. Onda sam super muža terala da ide sa njom i drži joj strah, pobogu. Iskulirao me najiskusnije moguće i uradio sa njom ono što ja izbegavam, jer ne umem, ali od tada vežbam. Izgovorio je nekoliko, ne previše vulgarnih, psovki, ona pukla od smeha i nasmejana otišla sama. Uspela je da uradi sve što je bilo potrebno, naravno, dok sam ja sakupljala deliće sebe. Zato sam od danas psovačica, po potrebi. A lepo mi je govorila jedna učena dama, veoma draga prijateljica, Daj, opsuj malo, biće ti lakše. Ne umem, mislim umem, ali mi zvuči glupavo, jer me je mama učila i da je zezanje nepristojna reč, alternacija joj je zafrkavanje. Ne, ne, ne krivim mamu, odavno sam kao odrasla, ja sam kočila tu stvar sa psovanjem.

Na kraju ove balade, muž me je pitao, kako ćeš ti sa težim izazovima, kad se kidaš za ovakvu glupost? Ali, plakala je jako, pravdam se. Dobro, plakala je, bolje joj je, trebalo je samo malo neko da je nasmeje i da shvati da je rešivo. Nisam znala, razmišljam , u sebi. Ok, sada znaš, uporan je muž. Valjda.

Test broj dva. Ide mi se na yogu, na koju inače odlazim retko. Sve spremim, taman da krenem, mlađa kreće da se lepi za mene kao čičak, Ne ostavljaj me, molim te, lezi malo pored mene. Ma, nema šanse, pa, ostaješ sa tatom, ne sa nekim neprijateljem. Plače glasnije, jače, puca mi mozak, puca mi srce, čoveče, zarad dva sata mog ličnog zadovoljstva, posle koga ću svima biti bolja, a najpre sebi. Padnem i ovde. Samo da  bude manje providno, pozovem samu sebe sa drugog telefona, kao da mi se javila učiteljica yoge i baš sad otkazala čas. Velika ukapira, muž ne veruje da to čuje, mlađa poveruje, zadovoljno konstatuje, Vidiš mama, kada nešto mnogo želiš, to se i desi?! Ja sam baš želela da ti legneš sa mnom. Vidim.

E, pa gospođo moja draga, do tebe je i samo do tebe. Pre neki dan savetujem moju majku da vodi više računa o sebi, a sama sebi činim još gore stvari.

Umem da se držim pravila, dosledna sam, to je dobro, ali ne umem, vrlo često, da uvidim granicu koliko sam zaista deci potrebna, a kad počinje deo zvan manipulacija i tome slično. Toliko knjiga pročitanih, toliko predavanja i seminara posećenih, tako sjajnih saveta veoma stručnih ljudi na dlanu dobijenih i opet ćorak. Nisam mnogo mudra kada konstatujem da jedan život imam i da hoću i da sam nešto drugo osim mama, iako mnogo volim tu svoju ulogu. Muž kaže i da sam najbolja žena. Eto, odlično.

Zec vreba iz ovog grma, neko čudno osećanje da ću im još malo biti potrebna, a da će onda one otići. I treba da odu, to iskreno mislim. Zato nalazim opravdanja za sebe, daj da sam im tu, dok su one još tu, posle ću se baviti drugim stvarima, sobom za početak. Kažu da to ne ide tako. Zato ću malo više da sledim onoga sa kojim delim život i da se manje tangiram. Znam da će biti izazova, ali ako budem saradljiva i na ovom primeru dosledna, doći će i rezultati.

Jer, sada kada je grmljavina prošla, eno ih u parku, stežu sprave za vežbanje i ližu sladoled, Mama, idi ti kući, možemo mi same. Istina je, jednom mama, uvek mama, bar iz mog ugla gledanja. Ali je još jača istina, sve ono što jesam i što bi trebalo da budem, mimo toga što sam mama.

Mogu bar nešto da se pohvalim, a to je da ne gnjavim druge ljude o biserima svoje dece, osim ako me ne pitaju, ne padam u nesvest na njihove dogodovštine pred drugima, to sve slavim sa mužem. A i tu se doziramo, u pet minuta prepričamo najznačjnije šta ima u vezi sa njima dvema i onda oboje u glas kažemo, E, dosta o deci, aj sad da pričamo o nama i još nešto drugo.

Ma, tek mi je dvadeset devet plus deset, naučiću.

Voli vas vaša psovačica.

Comments

  1. Ivana Vana

    Joj, mila moja, pa totalno si me raznezila. Kakva si ti nezna dusa, tek treba da otkrijem, a opsana ti maska.
    I ja tebe volim, jos od naseg prvog razreda i hop, evo nas opet…

  2. Ivana Vana

    Izvinite, profesorka, lapsus calami.
    Umesto opsana, treba da pise opasna.
    Hi, hi…💟💟💟

Leave a Comment