Moje tri, iz škole

Ha, ha, bila je neka grupa i zvala se vrlo nelogično, Moje tri. Ja sam taj naziv iz puke zafrakancije pre neki dan iskoristila za moje decenijske drugarice i mene, a danas ga opet upotrebljavam za stariju ćerku i njene drugarice.

Iz naslova se shvata da ih je tri i zajedno su pet godina. Kako će se stvari odvijati, ne mogu i ne treba da pretpostavim, već mi je interesantno ono što je sada. Jednoj od njih dve sam bila vaspitačica i dobro je poznajem. Karakterna, svoja, šarmantna, harizmatična, njena mama ume za nju da kaže, Orilo, gorilo njoj je svejedno, uvek hladne glave reaguje. Bila mi je, krišom, ljubimica, zarad svog karaktera i odlučnosti. I namesti se da ide sa mojom ćerkom u odeljenje. Sada da vam priznam da sam bila pomalo ljubomorna koliku  je dozu opuštenosti  ta malena posedovala još od prvog dana, prvog razreda, ko će sa kim da sedne, sa kim će biti par i slično. Moja je sve u grču preživljavala. Vremenom je ojačala, možda baš zahvaljujući mom vrtićkom devojčurku.

Sa drugom se zbližila od prvog dana, nešto ih je već privuklo jednu drugoj. Staložena i smirena devojčica,veoma odgovorna i vredna. Emotivno osetljivija, pravedna u svojim nastojanjima. Školskim rečnikom rečeno, đak za primer, a sve bez ikakve presije, odlično  joj ide.

Moja vekna, tako je mene tata zvao, sada i ja nju u šali tako zovem, i njene drugarice, liče na prave devojčurke. Prirodno, izmenile su se od prvog razreda, ineresovanja su im drugačija. Nije presudno za sada, hvala Univerzumu, ali je bitno mišljenje okoline. Zna se šta je prihvatljivo ponašanje, oblačenje i rečnik koji im priliči. Koliko uspevam da vidim, odaju utisak pristojinih devojčica.

Ali, avaj, glave su visoko u oblacima, misli na veoma udaljenoj frekvenciji, teško uhvatljivih signala. Danas provode ceo dan zajedno, malo su u kući, malo napolju, malo pričaju o simpatijama, a onda odu da se iskaču na trambolini. Tela im izgledaju mnogo starije od onoga kako se osećaju, a da bi se doprlo do glavice, obavezno je stavljanje ruke na rame i gotovo insistiranje na bar nekom smiraju, dok se saopštavaju kratke servisne informacije. Za ozbiljnije razgovore, potrebna je i ozbiljnija priprema. Ili sasvim drugačiji način prilaska. Tako su pre nekog sata htele sve tri u glas da mi ispričaju događaj u vezi sa nekim društvom, a pažnja im luta kao po lavirintu. Posegnem za promenom, kažem im, english please. Sve tri prihvate, kao dobru foru, čak me i pohvale, wow, za dobru ideju. Em su uspele sve da mi kažu što su želele, em sam u očima moje ćerke bila neka cool mama, koja je sedela sa njima na podu i ćaskala na engleskom.

Toliko su različite, da je to čitava paleta bogatstva koliko se dobro dopunjuju i kakvi god putevi da im budu u budućnosti, imaće divnu uspomenu na ovo vreme, sada.

Vreme odmiče, čini mi se sve brže i brže  , pa, su  one tako već velike, a dobro se  sećam  prve pomisli na moju trudnoću i maštanja o mojoj prvenici i traženja pravog imena na internetu, da, da, ja sam i tu opciju potražila i prve radosti kada je na prvom ultra zvuku ličila na komad kikirikija. Onda panično zvanje najbližih, po povratku iz porodilište, jer se zagrcnula, zatim kao dovoljno je mleko koje ja mogu da joj ponudim, a ne napreduje i sve tako do njene dvanaeste godine. Kao i ovo moje vrtićko dete, njena pomenuta drugarica, kada je sa tri godina spavala u sandalama, zbog jer je odbila da ih izuje iz principa. Izujem je kada je zaspala i obujem pred buđenje, jer je još tada htela nešto da dokaže.

Kikirikiji, šmizle, vekne, kako god vas zvala, porasle ste i nekako ste mi lepe i tako pomalo nezgrapne i sa svim tim promenama na licu simpatične, baš kao i kada se glasno smejete i kada šušorite i kada tugujete, a onda se opet ludirate.

Srećan vam put, mile devojčice.

(Fotografija pokazuje moju veknu, jer mi je strogo zabranjeno, kao i većini roditelja, da stavljam neku sadašnju, sa akcentom, pogotovo ne neku zajedničku.)

 

Leave a Comment