Prgava ti narav, mala

Znaš da umem da budem pristrasna, retko, znaš da umem da budem zahtevna, češće, nadam se da mi veruješ da se trudim da budem objektivna, najčešće.

Posebno si se pripremala za dolazak, svima je poznato da si htela i uspela da nas prepadneš, pre, preranim dolaskom, a znala si da će ti fora uspeti. Sve si nas okupila u ordinaciji, rasplakala do bola, isprepadala divnu ženu, koja je trudnoću pratila. Ma, čak si i njoj naterala suze. Iako sam ja silno želela da se rodiš kada i tvoja sestra, jer je termin to predviđao, baš si htela po tvom. Ja sam se grčevito stezala, E, ostani još malo u stomaku, a ti poručuješ, Hoću SADA napolje!

Na samom porođaju, opet si rasplakala voljenu našu M., koja te prva stvarno videla i u stomaku i onda kada si viknula, Svete, evo me. Kaže voljena tada, ja kao da sam porađala moju ćerku, toliko sam se uzbudila, a ti likuješ i još glasnije se javljaš. U anale je ušlo da si bila najsitnija, a najglasnija.

Bilo je veoma malo zabave sa tobom u početku, jer si uvek vrištala. Mnogo si vrištala. A poznat je podatak da si na kafenu kašiku spavala, merila si kada bismo poželeli samo da sednemo. Tek tvoji grčevi, pa ti ništa ne pomaže, nego iz Hrvatske, preko Bosne dolazi sirup za tebe. Jedan dan je delovao. Istrenirala si nas ozbiljno dobro, da se zna kada neko dođe pre roka, Ovo su moja pravila.

U jaslama folirant neviđeni, saradljiva, ono što vile kažu, bilo je zakon. Sve to kući posle pogaziš i na naše pominjanje vilama kako se ponašaš kući, one spremno odmahuju glavom, Ne, ona je divna. Sve razume, sve hoće, samostalna je i pažljiva, mi se onda tešimo, dobro, bolje da je tako, nego obrnuto. Vrtićki nastavak i dalje živimo i kažu da si prilično ok. Osim što ponovo ujutro plačeš i dozivaš mama, tata, Dija, da bi prvim spuštanjem guze na stolicu, rukavom obrisala suze i rekla, Gde smo ono stali?

Prošle godine si, sa nepune četiri poželela da ideš sa vrtićem na letovanje i vratila si se raspoložena, puna utisaka. Ove godine, sa nepunih pet godina, ponovila si putovanje, ali si se vratila opasnija nego što si otišla. Evo, ovako je to bilo. Red smeha, red naredbodavnog tona, na koji naravno nismo sa naklonošću gledali, red suza, red umiljavanja, redčina umora. Tvoj tata konstatuje, sada ćemo malo preživljavati Taru, dobro, očekivano. Povratila si se za dva dana, s tim da i dalje osećaš potrebu za naređivanjem i to je verovatno zadatak za nas, možda ima previše takvog tona u našoj kući, preispitujemo se i dalje.

Došao je dan kada si imala zakazano druženje sa tvojim drugarima. Scenario vrlo sličan slučaju Tara. Sve ti smeta, ništa ti nije po volji, ne sviđaju ti se gaćice u toj boji, jer ne idu uz haljinu, poljupci i zagralji su ti dosadni. Starijoj, koja ti je nekako srednje naklonjena, ipak krivo, pokušava da te obraduje poklonima, ti je jedva poljubiš i procediš hvala, ona se onda žali, Ona mene ne voli. Probamo da razumemo uzbuđenje, kome si sklona, kao i majka ti. Naravno, pred društvom si nasmejana, mašeš kosom nehajno, ljubazna si, ma, medena. Nećeš kući, hoćeš joooooš, malo ti je skoro uvek.

Uveče, ne samo večeras, želiš da se držimo za ruke, ali ne preblizu jedna drugoj, jer Izvini mama, ne mirišeš lepo. Ja se totalno raspadnem i pitam stariju da me pomiriše, Mama, zar ne vidiš da izmišlja, namerno ti to radi, jer se pališ. Mirišeš na kupku, na čisto i malo na ručak, iskrena je sestra tvoja.

Osvojila si sve koji su nam iole bliski, svojom glavicom i onim što je u njoj. Vole da te citiraju i padaju u nesvest na tvoje izjave, a, da umeš da ih upakuješ, skidam ti kapu. Onda bliski komentarišu, ona je svoja, zna šta hoće. Jer ti kada hoćeš, umeš da se umiliš najviše na svetu, umeš da se maziš do tačke otopljavanja. Pažljivo slušaš sagovornika i onda vešto umetneš naučeno gde mu je mesto. Najnežnije što može, grliš i tešiš sestru kada je tužna, znaš tada da joj kažeš, Ja te volim Dija. Sa ogromne udaljenosti skačeš u zagrljaj, ljubiš nas po vratu i kao mantru ponavljaš, mama, tata, Dija. Svaki drugi dan nam nešto seckaš i praviš poklone za nas, da nas iznenadiš, čupavice moja neodoljiva.

Još malo pa ćeš imati stvarnih pet godina i ja ne mogu dovoljno da se zahvalim što te imam. Niko nije ni pomislio da će sa tobom ići glatko i sve sam sigurnija da bi nam bilo dosadno da je tako. Ti si večiti izazov, kao kada kažeš Olji, hoću da se družim sa tobom, ali bez tvog muža ili kada kažeš, Ne volim mnogo da sam sa starima, njihovo lice je drugačije i po meni vrhunac, koji je i mojoj mami, a tvojoj baki, pomogao da lakše preboli odlazak njene mame. Ti padneš na pod, zatvoriš oči, isplaziš jezik do pola i onda kažeš, ovako je Mima uradila. To si ponovila i danas, dok si mi saopštavala da ti je hrčak pobegao i verovatno mu  pola jezika viri negde u travi. Nije mi to nimalo morbidno, to je tvoj način  suočavanja sa  odlascima.

Tvoje bake, neka mi deke oproste na istini, jedva čekaju da im dođeš, jer ih probudiš i oživiš. Još dodaju da ih  hraniš i podmlađuješ, ti mu dođeš kao neki eliksir mladosti. I molim te da me razumeš što se oglušujem na tvoje i sestrine, doduše povremene, izlive za bebom. Ja treba da sam dobro, osim sebe radi i za vas dve. A vas dve ste svakako moji najveći izazovi.

Suvišno je da apostrofiram da te volim baš takvu, punu ljubavi i energije. Podmladila si i mene, jer i dalje trčim za tobom ili sa tobom, zavisno od situacije, čitam bajke pred spavanje, kuća nam miriše na jedno malo biće, u koje se zaljubljujem iznova i iznova.

A što si me osvojila izborom pesme na našem internom maskenbalu, kada si bila maca, sestra tvoja pećinska žena, tata fina gospođa i ja klovn. Tiho si rekla, kada je došao tvoj red za izbor pesme, Ja bih „Kliziš mi kroz prste“. Pa, šta mogu više da poželim, Ircu moj neobični?

Leave a Comment