Dar za roditelja

Pre neki dan malo nesmotreno napišem objavu o rođenju moje prve ćerke, zato što sam se mislima potpuno prebacila u porodilište i potpuno jasno oživela njeno rođenje. Tek, iako je to bilo pre dvanaest godina, ima tako dragih prijatelja sa kojima se nisam videla jedno šest meseci, pa su pomislili da sam zaboravila da im kažem da sam trudna i krenu čestitke, uglavnom telefonskim razgovorima. Hit poziv i meni najdraži je od moje drugarice iz obadaništa, koja osim bezmalo pa čestitke, kaže da je baš razmišljala koliko je to divno, jer će nam deca, moje tek rođeno i njeno u stomaku biti vršnjaci. Ja sam zadovoljna sa njima dvema, a prijateljica i muž čekaju četvrto dete.

Ta moja prijateljica krene sa nekim insinuacijama, Eto, nije slučajno što sam pomislila, a ja vidiš već jesam trudna, možda ćeš i ti zatrudneti. Ponese me na neki mili sekund, to je moja merna jedinica, ideja o tom detetu i naravno dozovem se i zahvalim na takvim mislima, ja bih da ostane ovako. Ne znam kako je sa drugim mamama, ova ponekada mašta, ali je divno što je realna i zna svoje mogućnosti. Naravno da bismo svi umeli da se nosimo sa novom situacijom, svako bi već našao svoj način, međutim Univerzum i ja imamo dogovor i ja ga se pridržavam.

A da je lično meni to divno za videti, jeste. Ono malo porodica što poznajem sa troje ili četvoro dece, jer naši prijatelji uglavnom imaju dvoje, jesu skladne i lepe priče i to me beskrajno raduje. Baš jedna tako čarobna porodica sa četvoro dece živi tu do nas i ja sam oduševljena načinom na koji oni gaje svoju decu. Ništa kuknjava, žaljenje, samo konstatuju da su malo umorni, ali da je sve drugo lepo. Sinoć su otišli na more, njih šestoro, u nekom većem autu, jelte. Tata i bebac, propisno okrenut i namešten napred, mama i dvoje u sredini, najstarije dete pozadi. Nasmejani, kao mala ekskurzija. Koje je tek uživanje bilo gledati ih, jer je auto bio parkiran ispred naše terase, kako se pakuju, dodaju jedno drugome, rasporedili uloge i nasmejani non stop. Izdvojila bih ono na šta uvek padam, od radosti sigurno je, a to su njih dvoje. Poznajem ih lično i baš im se divim kako umeju da uživaju jedno u drugome i da se dogovaraju i smeju. Hit slika kada tata izlazi napolje sa troje dece i svom potrebnom opremom za park, bicikli, trotineti, mini kolica, a bebac ostaje sa mamom. Imaju neki svoj način i to odlično funkcioniše. Gledajući njih i pomenutu prijateljicu sa početka teksta, koja kaže kako će se napokon malo odmoriti od posla i moći će više da čita, stiče se utisak kako to može svako. Kako je to lako, neopisivo lako. Baš kao što je Jack Nicholson dao definiciju dobrog glumca, Znate ko je dobar glumac? Onaj koji ostavlja utisak da to što je odglumio može svako da odglumi.

A nije baš tako. U stvari,uopšte nije tako. Mislim, gospodin glumac je apsolutno u pravu u svojoj tvrdnji da to tako izgleda, a sve ostalo je drugačije. Baš kao što retko mogu da budu tako maestralni u pozivu glumca, tako je manji broj, nego što se čini, onih koji prosto imaju dar za roditeljstvo, tako ću ga nazvati. Srećem ljute roditelje, baš često, ljute stalno na tu svoju decu, mnogo toga im smeta, retko ih vidim nasmejane i u igri sa tom decom i onda hop zatrudne i dođe još jedno dete. Oni su i dalje ljuti, žale se, često odgovornost prebacuju na druge, ponašaju se da je dovoljno nahraniti i uspavati dete, sve se ostalo podrazumeva. Neretko, takvi rode i treće dete, e, tada se zapitam pa što se toliko širite ako su vam vaša rođena deca toliki problem?

Ja ću navesti neke od grubo rečeno kategorija koje lično poznajem, sigurno je da mnoge priče ne mogu ni da naslutim. Ima divnih samohranih roditelja, koji uživaju u svom detetu ili deci i veoma su zadovoljni. Ima parova koji su vrlo svesno odlučili da će imati jedno ili dvoje dece i koji su kvalitetno posvećeni svojim porodicama. Može svako da bude biološki roditelj, mada i tu sve češće ima situacija gde su oboje divni ljudi, ali trudnoća izostaje, no to ću ovom prilkom preskočiti, uz najdublje poštovanje prema takvim parovima. Ali, da li može svako da bude roditelj svom detetu, osim ako nisu neki neljudski uslovi po sredi? Meni se čini da može, ako hoće da se potrudi, da stalno upoznaje svoje dete, odlučno ga usmerava i prati. Pokaže li se nekim slučajem da to roditelju teže ide, uvek može da zatraži pomoć, bilo prijatelja ili stručnu, što je ovde i dalje većini nepojmljivo, zašto se onda ti parovi odlučuju na još jedno i još jedno dete? Kao da će rađanje ostale dece izbrisati postojanje problema ili će se problem već sam rešti.

Meni se pokazalo kao istinito da neki parovi ili samohrani roditelji imaju više dara od drugih u ulozi roditelja i to je sasvim u redu. Toliko se i mi svi razlikujemo, da je sasvim prirodno da se svi drugačije snađemo u datoj nam ulozi, duboko želim da verujem, željenoj pre svega. Suština je da budemo iskreni prema sebi samima i budemo zadovoljni onim što imamo. To važi i  za mene, naravno. Divnu sam misao svojevremeno čula, Postoje razne škole, za doktore, majstore, frizere, slikare, inžinjere, a ne postoji ona koja nas uči da budemo dobri roditelji. Postoje edukacije, literature, seminari, predavanja i slično, no to je sve nadogradanja. Naš instikt da učimo dete od rođenja šta je dobro i prihvatljivo, gotovo je nepogrešiv, ako ne varamo u našim ulogama i ne prebacujemo odgovrnost na druge.

Živela sva deca ovog sveta, uz želju i mogućnost da im se pruži šansa da izrastu u zdrave i odgovorne ljude.

Leave a Comment