Kakva majka takva kćerka

Jedna moja omiljena kreatorka za imitiranje, voli da naglasi kako je svoju devojčicu obukla isto kao i sebe. Bilo mi je smešno, sada mi je možda simpatično, jer ima istine u toj tvrdnji. I naravno da se najmanje odnosi na oblačenje. Dakle, kratka analiza iz ugla mene kao kćerke, a onda i kao majke.

Čini mi se da sam bila dosta zahtevana kao mala, a i kasnije. Moji su roditelji to zvali drugačija. Iz čista mira sam umela, kao prilično mala, da stanem na sred sobe i počnem da plačem. Tako nekako sam kanalisala i osećanje velike radosti, mnogo budem srećna i vesela i onda se rasplačem. To i danas može da mi se desi. Pamtim da je mama želela da budem dama i da budem načitana. Veoma joj je bilo stalo da budem obrazovana. Manje formalno, više istinski. Nametala mi je pametne knjige, nije bila oduševljena časopisima koje sam čitala. Bar je bata voleo Zabavnik, ja onako. Sve je ipak u tom predpubertstskom periodu prošlo podnošljivo. Podnošljivo jeste prava reč.

Šta sam radila sebi i svojim roditeljima u pubertetu, to je već katastrofa. Stalno sam se bunila, pomerala nepostojeće granice, lagala. A nisu mi, danas jasno znam, davali razloga za takvo ponašanje. Toliko bi lepše, lakše, manje bolno bilo da sam bila iskrenija, ali nisam. Mrzela sam mamu, imam i napismeno u dnevniku zabeležena ta osećanja. Sve me je nerviralo što mi ona kaže. Najviše od svega mi je smetalo što je uvek bila u pravu, što je tačno znala kroz šta prolazim, osim jednom, kada sam je debelo prevarila, na moju sreću bezuspešno. A ja sam bila ubeđena da sam mnogo moćna u svojim muljevinama.

Kada sam malo sazrela, shvatila sam koliko je bila dobra ta žena prema meni, koliko je nadljudskog napora ulagala u mene. Mnogo, neuporedivo, više je volim i poštujem od kada sam i sama postala mama. I to ne u prvim godinama majčinstva, već negde od treće godine mog prvog deteta. Koja sreća da imam baš takvu mamu, često pomislim. Mnogo sam zahvalna, mnogo, što smo se nas dve spojile. A čvrsto sam se zaklinjala, sebi i roditeljima na sav glas obećavala da ću biti sto pedest puta bolji roditelj, majka pre svega, svojoj deci?!

Važan momenat mog sazrevanja, možda i preterivanja, jeste kada sam im naglas oprostila neodlazak na koncert Pearl Jam-a u Budimpešti. Imala sam dvadeset jednu godinu i bilo je pitanje života da se tamo pojavim. Kako mi je dete bivalo starije, došla sam do zaključka da je mnogo dobro što sam to propustila. Mnogi u tom periodu donose važne životne odluke, ostvaruju se na važnim  poljima, ja sam tada bila nezrela, veoma nedorasla. Dok sam im opraštala pomislila sam kako ja mojoj ne bih dala ni sa dvadest pet da ide po nekim inostranstvima, ha, ha, kao pitaće me…Isto kao što joj je dragi muž obećao da će moći sigurno da vozi motor sa pedest godina.

Mama sam onako. Periodični su moji uspesi na tom polju. Trudim se, nekada sam zadovoljna, nekada manje. Nekada poletim od zadovoljstva, a ima dana kada mislim da sam totalno promašila ulogu. O, kako bih volela da moje ćerke kada odrastu kažu nešto meni o meni kao mami. Tehnički sam uglavnom dobro obavljala stvari, emotivno prilično nevešto u početku, danas je bolje. Vežbam slušanje, naježim se koliko su obe u pravu kada mi kažu da im nešto nisam saopštila prijatnim tonom, što od njih očekujem. Nemam problem kada mi mlađa, starosti pet godina saopšti, Grubo si mi rekla ili kada mi starija, koja ima dvanaest godina poruči, Napala si me, a nisi ni čula šta imam da ti kažem. E, tada dobro zastanem, što je za mene napredak. Želela sam i ranije da ih čujem, samo mi je falilo saznanje, da mogu da pogrešim i da je u redu ako nisam u pravu i da je još više u redu ako mi to saopšte moja, još uvek, mala deca.

Šta sam sve prepisala od moje mame, iste one od koje treba da sam toliko bolja? Za početak, pametne knjige. Kada to nametnem dobijem komentar, Mama, ista si Bajka. Neka sam. Ipak, ja kupujem časopise, koje zajedno prelistavamo i to je nešto. Jesam zahtevna, kao što je i moja mama bila, ali sam izgleda manje dosledna. Da li sam prilagodljivija od nje ili popustljivija pokazaće nove situacije. Nadam se prvom. Volim da idemo u pozorište, što obe rado prihvataju, upoznajem se bolje sa operama, koje starija obožava, a i meni sve više prijaju. Odavno smo ukinuli neke kanale, koje, ovo sa ponosom pominjem,  znam da nemaju ni moji roditelji. Pratim interesovanja i talente starije ćerke, pomažem kako god da je potrebno. Pomalo joj i namećem neke obaveze, kao što je meni mama. Ona nekada pristane, nekada negoduje, samo sada moja mama progovara iz uloge bake i kaže da treba da je ispoštujem ako ona nešto ne želi. To govori baka moje kćerke, ne i moja mama. Toliko.

Dosta liče moja nana i moja mama. Prenelo se to i na mamu i mene, a svi su izgledi da neka iskustva prenosim i na moje ćerke. Ima istine u onome što kaže moja kreatorka, Kakva majka takva kćerka. Samo da je još sto puta bolja i ispunjenija, puta dva.

 

 

Leave a Comment