School heroes

Ima jedno odeljenje, negde je između šestog i sedmog razreda, detalje preskačemo, učeno od polaska u školu da je istraživanje i upoznavanje sebe, kao i prihvatanje drugog, esencija našeg bivstvovanja ovde. Gradivo je ionako umnogome prevaziđeno, osim ponekog  izuzetka.

Kako su krenuli u prvi razred, dočekala ih je jedna posebna učiteljica, prigrlivši ih uvodnim rečima, kao da ih već poznaje godinama i minimum toliko voli. Izbegavala je savete, davala je primere u praksi, podržavala ih, negovala  kao individue, snažila ih kroz zajedništvo. U početku se nije mešala u dečji raspored sedenja, a kako ih je bolje upoznavala, povremeno bi ih raspoređivala da dete koje je iz neke oblasti dobro, bude neko vreme podrška detetu kome je podrška potrebna. I ako bi se neko pobunio, nalazila je ohrabrujuće reči za svoje postupke, a deca razumeju odlično i ona je to znala. Čim bi im pojasnila svoju odluku, oni bi je  još radosnije prihvatali. Osećali su da su važni, da mogu da čine dobro, da vrede. Ni mrva sujete se nije hranila u dečjim glavama.

Roditeljima je  dala  samo jedan savet. Da probaju da se ne mešaju u dečije prepirke, Jer dok se vi ljutite, sekirate, oni su već zajedno na sledećem odmoru. Tako je i bilo, u većini poznatih  slučajeva. U naznakama se osetilo da je bilo onih koje poruka nije dotakla, te su visili pred vratima, napadali, ubeđivali, na hodniku ocenjivali. Bez da se troše reči dalje, u pitanju je manjina. Ima ih uvek i svuda. Veoma često neopravdano. Opravdano se radi sa više stila.

U tom odeljenju bilo je dvoje dece kojima je bila potrebna veća pomoć i podrška. Nalazila je učiteljica načina da i ta deca, uz minimalnu ili češće nikakvu, saradnju roditelja, bude ona koja ih bodri i veruje u njih. Tako se prirodno to prenelo i na decu. Voleli su da pomažu pomenutim đacima, saosećali sa njima, nikako sažaljevali.

Izbegnuto je ismevanje različitosti. Ako ga je i bilo, ono je bilo zanemarljivo. Učeni su različitosti i prihvatanju iste. Dopušteno im je bilo da se grohotom smeju, ne ismevaju. Naučeni su da u redu da se grle i tapšu jedni drugima. Gledali su filmove zajedno, komentarisali naglas, dobacivali se rečima  i šalili. Mnogo su se šalili.

Na kraju četvrtog razreda poruka deci i roditeljima glasila je, Mnogi će se žaliti na ovo odeljenje, jer je drugačije, njihovi će se kvaliteti razvijati i postajati vidljivi postepeno. Plakalo se na kraju, što rastanka radi, što iz straha koji je vrebao krišom. Da li su deca dorasla zadatku i avaj, porasle su roditeljske bebe.

I bilo je i šoka i nesnaleženja, zbunjenosti i rasejanosti, kao i poruka, Možda vas je učiteljica volela i mazila, ali od sada više neće moći tako. Vi morate da naučite da učite i borite se za sebe! Sve što je bilo, najbolje je da zaboravite i da ostane u prošlosti. Ok, novi metodi, tako dirljivo izrečeni, da vam se naježi svaka pora na telu. Donekle se uspelo u nameri. Bilo je sve više uplašenih, sve su češće imali grč u stomaku i još po nekom delu tela pri pomisli na školu i obaveze, posebno pred provere znanja, kao da ne igramo svi za isti tim i kao da nam cilj nije jedinstven, a to su zdrava, nasmejana i obrazovana deca. Sve više i obrazovanje, ili bolje reći posebno obrazovanje, uzimam sa rezervom. Što ti, nastavniče, želiš da te se deca plaše, koju misiju time ispunjavaš?

Izborili se se i još uvek se bore sa strahom, samo lakše sada nego u početku, jer se vole. Vole i uvažavaju. Nisu oni idealno odeljenje, ima sitnih podela, naravno. Ali, na nepravdu reaguju, složno.  Da li će se ikada družiti nakon završetka škole, potpuno je irelevantno. Važno je da su sada ekipa. Drugačija i svoja.

Izabrali su dečaka, koji je po nečemu drugačiji od većine, za predsednika odeljenske zajednice. Verovatno da je bilo čarkanja i ponekog podsmeha kada su shvatili šta su uradili. A još je verovatnije da srcem znaju da je dete dobro, ma koliko da se razlikuje. Možda već sutra zamole za reizbor, videćemo, bar večeras on je predsednik. Kakvo je to blago za njega i ako se imalo primilo ono što je decu  godinama učila učiteljica, oni su pobednici. Makar za veče, ali ipak pobednici.

Kakvu su tek poruku poslali, mislim da nisu sasvim ni svesni. Tolerancija, pre svega.

 

Bravo, deco! Bravo! Imamo šta da naučimo od vas.

 

Comments

  1. Midge

    Urgh, those saeirebralifs people can’t tell the difference between “This book is aimed at some people in category X” and “This book is appropriate for all people in category X”! How can this be a hard concept?I know, I know, this buy 22500 mg Antabuse is the choir over here, just had to get that off my chest…

  2. http://www.wilmerroca.com/

    Your bubs has the most beautiful lips! yes, I was an expert on Gina Ford too – unfortunately two of my four kids were not as convinced. The second one lapped it up, but he was already he was sleeping 12 hours at night as a newborn so I think I was preaching to the choir there. Keep going with the Gina though – it saved my life! (and allowed me to go out on the town with a clear conscience)

    1. Doc

      Tusen takk Trude for at du deler akkurat denne historien. Samtidig så viktig at slike historier blir delt! De inspirerer og mo.trereviEn finfin helg til deg!

Leave a Comment