Da li bake i deke imaju obavezu čuvanja unučića

Mišljenja sam da niko nema obavezu da čuva našu decu, osim nas samih ili ako okolnosti drugačije nalažu, osoba adekvatna za taj posao. Sve u vezi sa bakama i dekama je stvar čistog zadovoljstva i povremene podrške. Krenimo redom.

Ovih dana sam se videla sa  dragim prijateljem, dosta starijim od mene, veoma uvaženim neuropsihijatrom. On mi je kao drugi tata, osim što neke tanane delove mog bića zna verovatno bolje i od mene same. Iako u zrelim godinama, on i dalje radi. Pričamo u nekom trenutku o ulogama baka i deka. Kaže on da ne razume najbolje, niti mu je prihvatljivo, kada ljudi njegovih godina, čak i mlađi, nemaju drugu ulogu od one da čuvaju unučiće. Mišljenja je da se na taj način gubi uloga nas samih, naše suštastvo.  Ja sam, ti si, biće koje ima potrebe, da radi, stvara, oseća se korisno, a pre svega dobro u svojoj koži. Da umeš da šetaš, uživaš u danu, plaćanju računa, obavljanju sitnih obaveza, pa, tek onda ako se to uklopi u tvoj životni ritam, da se poigraš sa unučićima ili pripomogneš. Moj prijatelj smatra da je život isprazan ako se sveo na to da si samo baba ili deda ili da je to njihova priorotetna uloga. Zamislim se. Mnogo se zamislim, jer moji roditelji nama veoma pomažu oko dece. Ako ih ne vide duže vreme, govore mi da pate. Doktor ima odgovor i na to, Neka dođu do vas, poigraju se sa decom i idu svojoj kući. U redu je da pomognu, ponekad.

Isto nekako ovih dana, jedna vaspitačica u penziji mi kaže da ne razume zašto deca u velikom broju dolaze leti u vrtić, ako su im već babe i dede kući? Istina je da je leti u vrtićima gužva, manje vaspitača, a dece gotovo podjednako kao i tokom cele godine. Ali, gde piše da je njihova obaveza ili naprosto pravilo da ljudi koji su možda umorni, sigurno manje zdravi nego u mladosti ili im se jednostavno neće, treba da imaju ulogu čuvara dece? Možda piše u glavama mojih roditelja, jer su oboje saglasni da mlađa, iz već pomenutih razloga letnjeg režima rada, ipak odsustvuje iz vrtića. A, ako bi malo moji da odmore, uskaču muževljevi, Pošaljite nam malo decu, baš smo ih se uželeli. Tako je bilo sa starijom, tako je i sa mlađom. Dok mi radimo, rado im damo decu i deca po sopstvenom priznanju uživaju. Šta je onda ispravno?

Da li zaista bake i deke koji vole da budu sa decom, nemaju svoj život i neka druga interesovanja ili to ipak jedno drugo ne isključuje? Moji roditelji se viđaju sa prijateljma, odlaze u pozorišta i šetnje, povremeno otputuju. Ipak, sada da ih pitam kada im je najlepše, opet će reći sa našom decom. S druge strane, ko može bilo šta da zameri onim bakama i dekama, koji žele drugačije. Žele da uživaju u svojim penzionerskim danima, da se bave nekim stvarima koje su propuštali dok su gajili sopstvenu decu, žele da spavaju duže i kad god to požele. Žele da žive bez prilagođavanja unucima. Zar im je to za zameriti?

Ako bih imala pravo nekome da zameram, to bi bili roditelji čija deca idu u vrtić dok su i sami na odmoru, zatim oni koji sede u parkovima ili kafićima i ne vide da li im dete bije drugo dete ili se muči da savlada neku prepreku, dok čežnjivo pogledom traži mamu ili tatu. To bi svakako bili roditelji koji decu čuvaju napolju, dok ne ispuštaju iz ruku mobilni telefon, zamalo i sama da upadnem u ovu zamku, to bi bili oni čija deca po čitav dan kvare oči i mozak buljeći u televizijski ili neki drugi ekran…To bi bio jedan roditelj, koji je ovih dana izjavio, Na odmoru sam i pokušala sam da čuvam MOJE dete i načisto sam izludela, ne vredi, ići će u vrtić, ja ne mogu. Nema mesta bakama i dekama u ovakvim i sličnim pričama. Jer i da su najposvećeniji unučetu, oni mu nisu roditelji i tačka.

Da budem iskrena do kraja. Muža i mene su prilično razmazili naši roditelji, lepo je nama dok smo sami. Ali su nas opet razmazili dovoljno da sa njima uživaju i ponečemu ih nauče, da je ljubav među decom i njima emotivna potreba, nikada navika i da deca i mi najviše volimo kada smo zajedno. Rado prihvatam sugestije i savete, onda ih malo vagam, uvek im se zahvalim na onome što su primetili. I čini mi se da imam pravo da kažem da ljubav naših roditelja prema našoj deci ne zloupotrebljavam, već sve dozirano radim. Pravila u vezi sa decom, poštujemo i mi i oni, mada mi je sasvim u redu da se malo i izgube pravila kada nisu sa nama.

Rezime napisanog, nema pravila. U nekima se više, u nekima manje razvije potreba da bude sa decom svoje dece i to je u redu. Glavni glumci u tom porodičnom filmu jesmo deca i mi. Bake i deke su tu da vole, da im prija koliko im prija da viđaju unučiće. Ljutnja je  suvišna u takvom odnosu, čak neprimerena. Muž i ja kada maštamo šta će biti jednog dana kada mi budemo deda i baba, već sada imamo potpuno oprečne stavove. Ja sam mišljenja da ću rado biti sa decom naših ćerki, ako okolnosti budu takve, a on ne. Čak se šali, Misliće one da im je matori poludeo, neće ni hteti da mi daju decu, a pravo da ti kažem ja uopšte sada ne osećam da ću imati bilo kakvu potrebu za tim, uz sve moguće uvažavanje za ono što rade naši roditelji.

Zaključak je da nema zaključka. Stvar je srca, mogućnosti i raznoraznih okolnosti. Toliko smo svi različiti, što i jeste naše bogatstvo bivstvovanja ovde, da bi bilo smešno da pokušamo da ukalupimo. A i kalup je tako dosadan.

 

Leave a Comment