Jaretova mama

Epa, spojeno pišem, nego kako, jer  lepo sam vam ispala mama koza. Sad znam i da mekećem. Sve ono što učim, tj prenosim mojim roditeljima i njihovoj deci, zamalo da padne u vodu. Zbog jedne kozje reakcije.

Došlo vreme, a ko kaže da jeste, da se dete upiše u muzičku školu. Zna se, jezik, muzika i sport. Tako su mene moji učili, tako i ja nju. Ona je želela onako i želela je gitaru, zbog drugarice. Mi smo, pobogu, želeli klavir i kao zajedno dođemo do zaključka da je violina idealna. Kada je položila prijemni, više smo se mi radovali nego ona. Ide dete u muzičku školu.

Istina je da je darovita, sve je sa lakoćom prolazila, bivala uspešna na nastupima, koje sam opet ja više priželjkivala da vidim i čujem, nego ona koja učestvuje. I ovde se uloga njenog tate u želji da ona nastavi sa muzičkom završava. Bio je po strani, posmatrao je, osluškivao je. Znao je koliko je teško da to moraš da radiš, umesto da to želiš, obzirom da je i sam završio i nižu i srednju, sa neopisivim žarom. Kod nje toga nije bilo. Zato je bilo u očima njene majke, koja je, avaj, završila samo tri razreda, pa je želela da njeno čedo ide do kraja.

Kako je koja godina odmicala, tako je čedo sve više patilo, a tek stidljivo to javno izgovaralo. Opa, zar meni, koja se trudim da je čujem i razumem? Naravno, baš meni, jer je videla da ja to želim. Pravila se da može. Iskoristila sam sve dozvoljene adute, konsultovala neke učene ljude, samo sam njene reakcije previdela. Ovog leta je jasnije nego ranije iskazala želju za prekidom.

Dogovorile smo se da konačnu odluku donese nakon leta, odnosno da krene u novi razred i da ako ni tada ne oseti energiju za sviranjem, da bude definitivno kraj. Probala je, oscilirala u emocijama, da bi se jedno jutro rasplakala. Nije mnogo razloga navodila, samo je želela da prestane.

Hvala ti ćerko što si me probudila. Hvala ti što si mi oprostila, valjda jesi, ako nisi, trudiću se jače. Ja sam se uplašila, najvoljenije biće moje, da ti loš primer dajem ako odustaješ, nisam razmela koliko jako želiš da prestaneš sa violinom i solfeđom. Ponekada sam i mislila da razumem, ali sam mislila da je prolazno, trenutno. Čak sam brinula da li ćeš mi zameriti što sam sa tvojih dvanaest godina imala ideju da je u redu da ti odlučiš, a kada odrasteš više ne misliš tako. To mi se vrzmalo po glavi. I mnogo sam pogrešila. Ti možda još uvek ne znaš šta tačno hoćeš, samo u ovom slučaju si mi slala jasne poruke da ovo nećeš, ne želiš, ne prija ti.

Upecala sam se i da će ti značiti prilikom nekih aplikacija u budućnosti, za fakultet ili nešto slično. Priznajem, kao riba koja juri za mamcem. A i sviđala si mi se sa instrumentom. S tim da se ti sebi više nisi sviđala sa gudalom u ruci, ako ti je ikada ta ideja bila dopadljiva.

Da probam da i sama oprostim sebi, takve sam poruke i ja dobijala u detinjstvu i meni je dugo bilo žao što posao sa instrumentom nisam privela kraju. Imala sam bojazan da će se to i tebi desiti. Zanemarivši činjenicu da si ovo ti, a da sam ono bila ja i da nema mesta poređenju.

Izvini Žolika, molim te izvini.

Leave a Comment