Roditelj policajac i diler ispred škole

Juče su me prepala određena saznanja, a nije da nisam čula za slična. Znam da postoji dilovanje droge pred školama, samo sam nekako mislila da se to dešava tamo negde. Pričala sam i mom detetu o tome, upućena je koliko je u stanju da prihvati i razume.

Jedna draga drugarica je sa mnom podelila saznanje da se ispred osnovne škole, koju pohađa njeno dete, prodaje droga prilično transparentno. Ništa uvijeno uz bombone ili žvake, lepo paketić ili kako ga već zovu. Pa, džukele jedne, gde je tu neki nadzorni organ ili nesrećni komunalac bar? Šta radi obezbeđenje škole, koje se uredno plaća i od koga se očekuje da radi svoj posao ili možda ima procenat od dilera? Umesto što paradiraju parkovima i isteruju pravdu po pijacama i javnom prevozu, što ovde neko nešto ne uradi? Osnovna škola je u pitanju i ko zna koliko je takvih primera. Ološ! Znaju, a ne čine ništa, potpisujem. Svesna sam da je borba sa drogom na višem nivou začaran krug, od korumpiranosti ne znaš kome da veruješ, osim da se uzdaš u sebe kao roditelja, ali dok je još sitno i deca prilično mlada, radi nešto po tom pitanju, sramoto ljudska.

Ne može niko da me ubedi da te spodobe dilerske ispred škole to rade tako nevidljivo. Rade prefidno, u tome su odlični, ali reč se prenosi lako i brzo dođe gde bi trebalo da je važno da je čuju. Pričaju deca, vide roditelji, načuju i provere… Da li roditelji treba da glume policajce i drhte ko im vreba decu na odmorima i nakon nastave? Kod nas definitivno institucije ne postoje, osim na papiru, a sve se nešto mislim da bi glavešine okretale svoje licemerne glave da su njihova deca u pitanju. Njihova deca su u nekim eksluzivnijim školama, pa ako se iole bave decom, to je čitava opsada oko škole. A, ako su decu upisali u te škole isključivo prestiža radi, onda ima i tu droge, samo finijeg kvaliteta. Ali kad se jednom upleteš, postaje nevažno, u većini slučajeva, ko su ti mama i tata. Zato ovo i jeste sistemska pošast i ne pišem ništa novo, samo sam mnogo besna. Šta je, vama sa foteljama, važnije od vaše dece, pare, moć i sve što u paketu ide. Bagro!

Umemo li da osvestimo decu da škola nije svetinja, ali da je važno da je završe? Umemo li da ih vaspitamo i učimo životnim vrednostima? Navodimo li im primere sa kim treba odnosno ne treba da razgovaraju? To radimo svakodnevno, moje okruženje ovo može da potvrdi. Učimo ih od malena da ne pričaju sa nepoznatima i ne uzimaju od takvih ništa. Učimo ih da kada malo odrastu i piju neka pića, ta pića treba pred njima da se otvaraju. Glumimo savetnike i kontrolore kada krenu da se kreću više, da istražuju, da upoznaju život. Nadamo se najboljem, jer verujemo da smo svojim primerom ukazali na ispravnost postupaka. Treba li stvarno da obavljamo posao institucija i da se smenjujemo na dežurstvima u školama i parkovima, a verovali ili ne, dilera noću ima i po vrtićima?! Na žalost, znam da svi ovo znamo. Mali smo da možemo sami nešto da promenimo, ali možemo da atakujemo na školsku upravu, da pokažemo koliko nam je važno, kad njih već baš briga. I kao priča o kolibriju, koji je pomagao u gašenju požara. Kada je upitan, koliko stvarno on može da pomogne, tako majušan, odgovorio je, Ja mogu ovoliko, ovo je moj doprinos.

Nije mi blizak slogan, sa motkom u ruci, ali mi je bliska ideja da sva naša deca budu bezbedna, još neko vreme, dok ne ojačaju, a onda da verujemo da smo dobro radili posao roditelja i da će znati da kažu NEĆU! Jer je i to veoma ozbiljna disciplina, o čemu svedoči  i veoma dobra knjiga na tu temu.  O, kako ih je leko preći u tom malenom uzrastu. Kakve su to grozne priče, ježim se sva. Neka desetoro dece odbije, jedanaesto će zastati samo da sasluša preprodavca i postaje potencijalna meta.

Na nama je da se napregnemo, osluškujemo i ne okrećemo glavu, ako je neka druga škola ili drugi park u pitanju. Na nama je da reagujemo. I opet verujem da možemo da uspemo, ako odlučimo da nam u ovom slučaju vodilja i imperativ budu jedno.

Naša deca!

 

 

 

 

 

Leave a Comment