Gde su nam deca, neke priče

Pričamo stalno neke priče. Smislene i manje smislene. Poučne, za opšte dobro ili zabavu. Ove sam priče čula prethodnih dana.

Priča prva. Mladić starosti osamnaest godina, promenio je školu, društvo je bilo njegov loš odabir. Sada je u drugoj školi, sa boljim uspehom i opet nekim čudnim društvom, iz ugla mame koja piše. Jer kada ovoj mami porastu deca, možda se i seti šta je sama radila, uz napomenu da su u ovoj priči nedostajali elementi strukturalnog roditeljstva. Bez preterivanja, časna reč. Elem, mladić konzumira opijate, popularne šiša barove posećuje, a voli i da popije. Cigarete se valjda porazumevaju.

Priča druga. Mladić, ne ide u školu, starost, takođe sedamnaest godina. Opet šiša barovi, cigarete i neka čudna lekarska opravdanja, koja je veoma lako nabaviti. Zašto? Vreme provedeno negde, sa nekim, navodno, nepostojećim novcima. U nekom društvu. Mama želi da mu veruje.

Priča treća. Mlada devojka, jer izgleda ne postoji kategorija devojčurka, šesnaest godina stara, ne javlja se satima kada je roditelji zovu, jer je smaraju. Neke cigarete se volšebno pojavljuju i nestaju. Intimna je sa partnerom, što je za roditelje apsolutna nepoznanica. Ne pitajte odakle znam.

Priča četvrta i peta. Na dva mesta u autobusu, blizu saputnika, odnosno mene, ovako teku priče iz nekih škola. Ma, ne idem danima u školu, sve mislim krenuću, ali  mi bude mrsko ujutro da ustanem, a moji su uveliko na poslu. Odlazim kad se razbudim. Sreća, pa imam dobre ocene iz septembra, ako ih i pokvarim, nije neka frka. Super mi je ovako. Druga ekipa se nada da će se on i ona pojaviti u školi, svi su uzrasta između šesnaest i osamnaest godina, jer je danas zadnji dan. Evo, poručuje jedan od učesnika konverzacije, iako imam opravdanje za celu nedelju, danas idem u školu, jer je važno.

Priča šesta. Ona ima dvanaest godina,  ide u šesti razred. Ima dečka, postavlja intimne fotografije na društvene mreže. Sve češće odsustvuje iz škole, roditelji misle da je u školi, jer kada ih drugarica devočicina pita da li je ozdravila, oni kažu, Ups, zar je bila bolesna? Nisu stigli da se snađu, da kažu drugačije.

Znam i priče da je neki on počeo da kupuje cigarete u sedmom razredu osnovne škole, a je neka ona sa šesnaest kombinovala bensedin i alkohol, u kući veoma dostupan. Ima li ičeg zajedničkog u ovim pričama, pokušavam da shvatim. Neke priče su mi bliskije, neke manje, neke potpuno nepoznate. Simptomatično je da sve ovo roditelji ne znaju ili veoma kasno saznaju. Da li su ta deca stvarno bila do pre neki dan saradljiva, pa odjednom postala drugačija? Nemoguće da se ni jedan od ovih roditelja nije zapitao gde mi je dete, osim, znam da je u školi. Čuju neke priče o nekoj deci, bar je neko sa njima podelio slično iskustvo, pročitaju negde nešto? Odu ponekada u školu, razgovaraju uveče sa detetom. Znaju ili bar pretpostavljaju njihova kretanja. Upoznaju na neki način njihova društva. Ili baš ništa od toga?

Gde ti je dete, U školi, naravno. Jesi li siguran, Znam ga. Video sam ti ćerku u pabu danas, Nemoguće, bila je u školi. E, pa, onda dođeš iznenada kući, vidiš nešto drugačije ili smo svi prezauzeti poslom? Da ne kažem treninzima, putovanjima i manikirima, jer takvi su van mog domašaja.

Kada su mali, neki roditelji jedva čekaju da im deca porastu, da mogu i druge stvari da rade, osim da gaje decu. Da izbegnem psovku, predraga moja J.H., pa, nismo ih rađali da su samo bebe i deca u parku. Znali smo da će da odrastu i da imaju drugačije potrebe od hrane, maženja i igre? A i koliko su se neki igrali, ostaće misterija, jer su racunare dobijali sa godinu dana, za vreme obroka. Neće drugačije da jede, sve smo probali. Kako ono, dete, zna za racunar, uopšte?

Neprospavane noći zarad bebećhi grčeva su uspavanke za ono što sledi posle. Neprihvatanje čvrste hrane, vrištanje ako ne dobije novu igračku sada, izgledaće kao skrivena kamera. Da li smo dovoljno osvestili ulogu roditelja, jesmo li uradili sve što je do nas? Jer ako nismo, nikad nije kasno. Biće mnogo teže i iskreno ću reći da i sama osećam nelagodu. Probudimo se, kako bismo se nemilica i nestašluka zajedno sećali, a ne žalili i patili zauvek.

Ko kaže da sam spremna za njenih dvanaest godina i dalje? Pitam, pričam, savetujem se. Slušam je pažljivo, ne otaljavam naše vreme pred spavanje. Legnem nekoliko minuta pored nje. Čujem je kako diše i zahvalim se što mi se poverava. Zahvalim njoj, a onda u mislima i svima kojima treba. Nekada se i pitam, da li bih rađala da sam znala kolika je odgvornost na meni, nama? I dok je pokrivam noću, znam da bih opet nju želela, baš takve nas dve je trebalo da se sretnemo. Sa svim izazovima.

I verujem u najbolje za njih dve i nas dvoje sa njima.

 

 

 

Leave a Comment