Ova nedelja se zove dečija nedelja i tim povodom je organizovano mnogo aktivnosti na tu temu. Svedok sam i učesnik dešavanja u vrtiću, gde roditelji svakodnevno dolaze na druženje. I znate šta, nikada mi nije bilo lepše. Sve neki fini, zainteresovani ljudi za svoju decu. Menjali su smene na poslu, rizikovali dečje burne reakcije pri njihovom odlasku, uživali da budemo deo istog tima. Bravo, dragi roditelji!
Kada sam se svojevremeno družila sa nekim interesantnim ljudima na temu bontona i lepog ponašanja, usledio je i komentar, Blago Vama kad je tako, jer sam prethodno navodila primere dece i roditelja koji se veoma trude da lepo utkaju u svoje dete. Dodala bih, blago svima koji poznaju takve ljude, ima šanse i ja verujem u to, da mnogo toga izađe na dobro. Ja svaki puta kada detetu dodam loptu, starosti od tri do petnaest godina, recimo, čujem hvala. Deca i malo starija deca, omladincima su se ranije zvali, uvek imaju razumevanja u prevozu ili radnji ako sam sa mlađim detetom, što je ređe slučaj sa odraslima. Naši prijatelji, a imamo ih, kao društvena bića, uče svoju decu manirima i pristojnosti. Kada deca koja nisu iz kuće poprimila ovakav ili sličan model ponašanja, imaju prilike da to isto vide, nauče i usvoje od svojih vršnjaka. Nije li to divno, ohrabrujuće?
Odbijam da se deklarišem kao utopista ili osoba koja nosi crvene ili više prihvaćene ružičaste naočari. To je moja stvarnost i ja vam je prenosim iskreno. Osvrnimo se malo, mnogo je ovakvih primera. Zašto stalno apostrofiramo loše, zašto za primer ne pominjemo dobre situacije, modele, porodice… Em, dajemo na značaju lepoti, em, ne uzdižemo ružno. Treba da se bavimo i manje lepim, dakako, ali kada se desio taj momenat da je ružno pobedilo lepo, da uvek radije kao primer navedemo kako ne treba, umesto obrnuto. Ovako treba, ovako je prihvatljivo, ovako to mi u porodici radimo, podrazumeva se da su reči pojačane delom, umesto, ovako ne treba. Pa, uvek su nas učili da prvo kažemo pozitivno šta imamo u vezi na primer određenog dana, a onda onoga što treba da je bolje.
Poznajem mnogo skladnih porodica, gde se znaju pravila, a uvažavaju potrebe i dece i roditelja. Poznajem samohrane roditelje, čija deca postižu fantastične razultate, a pre svega osećaju zadovoljstvo u svojoj koži i svom biću. Oni pre svega razgovaraju, dogovaraju se, razmisle pre nego što donesu određene odluke. Da se razumemo i kod njih, kao i u našoj kući, postoje greške i ad hoc varijante, samo one nisu pravilo, već izuzetak. Pa, se izvesno zna kada će devojčica u određenom uzrastu staviti maskaru i ruž, a ne zato što to većina radi, jer i ako biste se bavili većinom, nije baš uvek tako. Dešava se da većina nije pravi izraz, već grupica devojčica koja je po nečemu glavna. Mi smo tu da osvestimo kod naše dece, da su one takve, ali da to nipošto nije pravilo. I šta uostalom znači, ako se, platično da dočaram, neka grupa devojčica mnogo šminka, dolazi u najzategnutijim helankama i najkraćoj mogućoj majici? Sigurno ne da naša deca treba da rade isto. One su manjina, obratite pažnju, većina ih je uredna, pristojno obučena, sve dok mi manjini ne damo na značaju.
I dobro, hoće deca neku grand muziku, znači li to da treba i mi da aminujemo. Naprotiv. Ali nikako i ne znači da apriori branimo, ajmo, što je meni jedna divna prijateljica, učiteljica rekla, zajedno da slušamo, šta se u toj pesmi čuje, šta tačno možemo da saznamo, bez da ih postidimo, već zajedno da se suočimo sa pošastima. Roditelji se silno trude i žele dobro. Treba takve da ohrabrujemo, a ove druge da primećujemo. To je dovoljno.
U kući jednog milog deteta se slušala neka muzika, zaista ne znam koja tačno, znam da klasična nije, jer su mi to rekli roditelji deteta. To dete, moj komšija, najlepšom mogućom emocijom reaguje na Vivaldija. I zamislite sta je usledilo… U toj se kuci sluša Vivaldi i još po neki klasik. Ako im češće puštamo Partibrejkerse ili Ortodox Celts, veće su šanse da to pre prihvate nego Nikoliju. O, da i to se čulo u jednoj kući. Sramežljivo, ali jeste. Nemojte da guglate ko je, nije vredna.
I da znate, nisam privilegovana jer znam takve ljude. Pogledajte bez naočari, oni su tu i blizu vas. Roditelji, kojima je stalo, važno im je i silno se trude da dete pronađe sebe i svoj put.
Dođe mi da rodim treće, kad ovako pišem. Dođe mi…
