Koliko je roditelju stalo do deteta

Samo opservacija,  ništa mnogo analize ili tumačenja. Pišem šta sam videla.

Danas je bilo nekoliko događaja, kojima sam bila svedok i malo su me iznenadile okolnosti i njihovi akteri. Dok sam se vozila autobusom, jedno malo dete, četiri godine staro, pevalo je pesmu o ljubavi i onda išlo kroz autobus za neku paricu. Ja sam i ranije davala deci pare, pa, ne kradu, nego mole, a od kako sam odgledala film “ Milioner iz blata“, dajem da ne trepnem. I jednom ću da dam crvenu, časna reč, da ga usrećim na sekundu, jer nije ono biralo da se danas smrzava u prsluku i pocepanim patikama, bez kape. Neću ni da mislim kako se situacija odvija ako ne donese dovoljno. To je dete mlađe od mog deteta, koje je juče imalo debelu jaknu i sav propratni asesoar na sebi, uživalo u toplom, radovalo se, igralo i dobijalo poklone. Kada sam detetu davala novac, pomilovala sam ga po obrazu, kao što nju milujem svakodnevno. Trglo se, a onda malkice nasmejalo. Ono što sam videla u autobusu, bilo mi je jednako bolno. Potpuno odsustvo empatije, velike većine saputnika mojih. Znam da smo svi u svojim razmišljanjima, svesna sam i da neki jedva dočekaju kraj meseca, ali da gotovo niko ni ne pogleda dete, nasmeje mu se, e, to ne mogu da razumem. Pride, bila je mama sa dvoje dece u autobusu, koju su deca zapitkivala o malom pevaču. Bila je hladna da objašnjava. Gospođo, što Vas znam iz viđenja i iz kurtoazije Vam se javljam, danas sam namerno okrenula glavu, da Vam ne prozborim ni Dobar dan. Šta ste Vi danas naučili svoju decu? Zašto im niste šapnuli da ništa ne košta da se nasmeju detetu, koje bi isto volelo da sedi pored mame, u toplom, umesto da prosi?

Što ste vi, mladi roditelji, želeli dete, da biste danas u restoranu svako za sebe, kuckali u svoj telefon, a detetu naizmenično davali zalogaje, dok sa nepune dve godine, hipnotišuće gleda u tablet i crtani? Pa, živote, šta će njemu crtani pre treće godine? Kako ga to hranite uz ekran? Nisam idealna, grešim i preispitujem se stalno, ali nisam im davala da gledaju u tu spravu dok su bile tako male. Imate vi sve pravo ovog sveta, da sa vašim detetom radite šta vam je volja. Ja se samo pitam, koliko vam je do deteta stalo, kad mu se na ovaj način posvećujete u mirnim okolnostima? Ne računaju se ovde vanredne situacije, kada detetu nije dobro ili ga je neko napao, za početak samo verbalno. Tada skačete, kao lavovi. Moje dete! Prevrnućete nebo i zemlju da bude dobro i treba, reagovaćete na prvi signal da ga je neko dirao, u većini slučajeva veoma pristrasno, jer je to vaše dete! A njega niko ne sme da dira, a svakodnevno neka gleda u ekran, vi u telefone i milina.

I za kraj, poslastica odsustva komunukacije majke i ćerke. Silno mi se žena zahvaljuje, što joj pravim mesta da sedne sa devojčicom, starom koliko i moja starija, oko dvanaest godina. Imam oko da procenim starost, vaspitač sam, moža zato, a i danas sam sama, pa, mogu da posmatram, ne bavim se mojom decom, sa tatom su na pecanju. Ja se oduševim kako su mile i pomislim kako će sada lepo da ćaskaju. Ne, ne, varka. Mama hop za telefon, devojčica sama jede i ćuti. Došlo mi da je pitam bilo šta, ali kako sam brinula zbog mamine reakcije, samo sam ih diskretno posmatrala. Mnogo tužno. Nije mama obavljala poslovno bilo šta, preblizu su bile, videla sam. Nije joj ni dala kobajagi objašnjenje za svoju odsutnost, samo je čeprkala po telefonu, a dete kao da je samo došlo da nešto pojede. Toliko.

Ihi, mogla bih more mojih grešaka da nabrojim, ali stalno pitam, slušam, učim i vežbam da budem bolja. Što volim da ih volim, da ih pokrivam, čitam priču pred spavanje, vodim duge razgovore, a priznala sam da mi nije uvek do toga. Što volim da ih čujem, da ih slušam pažljivo dok mi pričaju. Da im objašnjavam da nije isto krasti i prositi, da su i ta neka deca, nečija deca i da im je uskraćeno detinjstvo. Da ih gledam dok igraju, tešim dok plaču i ljutim se kada preteraju. Tu sam, potrebna sam im. Nisu se rodile da bi bile same i broj zaveden u vrtiću, imaju potrebu za bliskošću, imaju potrebu za mnom. I ja za njima. Dok ne odlete, a i to će brzo doći, svi dragi roditelji.

Da čuvamo, volimo, ulažemo u našu decu. Da smo oslonac i primer, sa svim našim greškama. Kad već imamo tu sreću da ih imamo.

Leave a Comment