Pričamo tako

Pričamo tako mi mame i drage tate. Pričaju roditelji o svojoj deci. I svaka je priča svrsishodna i primenljiva, ako se ne raspreda previše dugo, jer onda gubi smisao. Uvodničar bi hteo da naglasi, ako priča ima svrhu, a ne priča se samo da bi se utoršilo vreme ili se pak svela na puka zapažanja o deci, onda tim iskustvenim razgovorima sagovornici su na dobitku.

Šta recimo vredi jednoj gospođi, što je mene izabrala da mi se poveri, kako joj odnosi sa nekim ljudima i uticaju koji ta druženja imaju na njeno dete, vredi uopšte, kada ništa nije preduzela da ih promeni, čak i prekine? Saslušala sam je dva puta, iznela svoje mišljenje o njenom detetu, a ona je dovoljno pametna da dalje donosi odluke. Ništa nije promenila, osim što se povremeno žali. Ja je više i ne slušam, blago klimnem glavom i promenim temu, prinuđena sam da je viđam.

Ili kada roditelji konstatuju da njihovo dete, straosti šest godina, jede doslovno samo tri jela, od toga jedno jelo su čokoladne bananice. Znaju oni i sami da je to pogrešno, a valjda im je kao lakše ako tu priču podele, po zna koji put i ne urade apsolutno ništa. Koju cenu ima naše vreme, ima li je uopšte? Mi smo ti koji postavljamo granice u komunikaciji i određujemo do kog stadijuma razgovor ima smisla, jer je sve ostalo razgovor sa zidom.

Još jedno zapažanje, često prisutno među nama roditeljima. Kada je pravo vreme za detetov odlazak u krevet. Nema tu mnogo pravila. Postoje skale procene koliko je poželjno da dete u određenom uzrastu spava, samo teško da je na svu decu primenljivo. Odnosno primenljivo je isto koliko su i sva deca ista. Preporuku imamo, a na dalje pratimo dečije potrebe, kako za hranom, socijalizacijom, svežim vazduhom, tako i mi najbolje znamo, ako smo iskreni, koliko je sna našem detetu potrebno. Ipak, ja ovde ne vidim ni mrvu opravdanja da su deca budna u kasne sate, a zna se šta su kasni sati. Ili ostavljanje dece da ujutro duže spavaju, pa roditelji kasne na posao. Nonsens. Koju je to onda dobru stvar roditelj učinio za dete? I posle se neki kobajage dive mom mižu i meni, Blago vama, deca vam u normalno vreme ležu. Čuj, blago, nisu ona sama odlučila da baš tada treba da su u krevetu. Već dosledno odlazimo, čitamo im, pričamo i jednom kada su legle, nema ustajanja. Ima naravno probijanja vremena, Žedna sam, piški mi se, moram da duvam nos, boli me glava…ihaj, primera koliko hoćeš. Mi ih tada čujemo, odgovorimo na potrebe, ali one ostaju u krevetu, zaspaće. Par noći neke muke i naviknu se i um i telo. Starija, prirodno ide kasnije na spavanje i mlađa obilato to pokušava da koristi. Tako da naše iskustvo kaže, lakše je bilo kada je starija bila jedinica, ali kako su sada drugačije okolnosti i mi im se prilagođavamo. I ni malo nas ne pogađa što starija protestvuje, kako njeni drugari, dvanaestogodišnjaci, ležu u jedan, dva ujutro. Mi joj uvek kažemo, Takvo je pravilo u njihovoj kući, kod nas je ovako. I pored toga, uspeju da nas pređu, bezbroj puta, ali i mi smo uporni još više i to uglavnom bez svađe. Toliko o odlasku u krevet.

I prirodno je da postoje odstupanja, nisu to mali roboti i to vam iskreno priznaje mama, koja je sa prvim detetom pravila neviđene greške. Možda sam u ishrani prednjačila. Mora palenta, spanać, brokoli, banana, kuvano jaje. Kad smo već kod kuvanog jajeta, anegdota kaže, da je potpisnica ovih redova, uredno u poslastičarnicu na moru, ponela čarobnu taperver posudu sa kuvanim jajetom u njoj. I jer sam ja zamislila da tako treba, bukvalno je naterala da pojede to jaje, posle kolača. Kao, nešto bi joj se strašno desilo da je jaje izbegnuto, a već se najela kolača. Zgražavanje okoline ću preskočiti u opisivanju. Trgla sam se tada i trudila se da ne upadnem u zamku, mora tako, a bilo ih je sijaset.

Možemo da razovaramo, istražujemo, citamo, pretražujemo, savetujemo se. To je sasvim u redu, a da na kraju budemo iskreni prema detetu i sebi, šta je zaista dobro za njega i čega bi bilo poželjno da se dosledno pridržavamo, a da mudro ocenimo gde bismo mogli da popustimo ili promenimo ugao gledanja. Ista pravila važe i za aktivnosti naše dece. Naše je da im predložimo, hrabrimo dok ide i može, kada posatne patnja, red je da odustanemo. Umećemo  mi već da prepoznamo, opet ako smo otvoreni u odnosu sa detetom, da li ono nešto odbija samo hira radi ili mu to nešto zaista ne prija, muči ga, stvara grč u stomaku. A mnogo zavisi i od pristupa pri izboru nekih sadržaja. Sve sto im nametnemo kao moranje u nekom će momentu u njima izazvati revolt. Zato posebno oprezno sa učenjem stranih jezika, koji će im, bez daljnjeg u mnogome koristiti. Džaba, džaba ako zamrze učenje istih i stvore prema njima odbojnost. Puštajmo im pesmice na stranim jezicima, čitajmo im priče o drugačijim kulturama i o lepoti upozavanja sveta, a onda tu negde pričajmo o značaju učenja drugih jezika. Umesto, Od danas ideš u školicu engleskog, nemačkog, francuskog… Da li biste vi stvarno bili oduševljeni da vam se tako saopšte neke novosti? A, ako ne znate kako, možete uvek, kao i mi, da pitate stručno lice.

Dete,  nije dete,

igračka za strine i tete.

Dete je dete,

da ga volite i razumete.

I da uvek imamo na umu, onoliko kvalitetno koliko smo se posvetili sebi, isto toliko bićemo u stanju da damo i drugima. Deci, partneru, prijateljima. Ja ovu lekciju najteže učim. Srećno!

Leave a Comment