Raskitismo jelku. Srećno. I malo New York

Znači, jezikom tinejdžera i čijim već, nikad brže kićenje jelke, nikad kraće dočekivanje Nove godine, skoro, pa, nikad više hrane i op, raskićivanje iste.

Ma, meni je doček car! Osećam se super moćno, glumica sam sa najboljom haljinom na crvenom tepihu i ćao. Jer, ja tako hoću. Bez obzira što sam bila domaćica sa keceljom do jedanaest uveče, jer smo seckali sastojke za rusku. I mada je ovo prvi put da se nisam doterala, stavila šminku i karmin, na mlado mi lice, ja sam se osećala kao da jesam, jer volim da slavim novo sve. Izljubismo se nas dvoje, a onda i sa starijom i njenom drugaricom. Eto, to je novost, prvi put neko sa nama, osim nas. Mlađoj petarde nisu mogle ništa, čvrsto je spavala za Ulicu otvorenog srca i poklone razne. A, osim prve novosti, ima i druga. Ona glasi, Hoćeš li već jednom da pustiš dedu da ga i mi vidimo, a ne da uvek on dođe dok gledamo vatromet? Sledeće godine dolazi, obećavam i ja ću prva da se fotografišem sa njim, ja ionako najduže verujem u njega. Muž se ne računa, jer ne veruje. Zna da je kaput od mene.

Ima događaja značajnih.  Moje rođenje, na primer. Upoznavanje njega, primer dva. Rođenje njih dve, kao i De Niro pride u avionu, kada saznaje za Drinu, jer De Niro, kada sam ga ja srela, nije za javnost. Dobro i rođendani svih voljenih i godišnjica braka onih kojima sam  ćerka i tako neki datumi još. Samo, Nova godina je Nova godina, sve mi lepo u glavi. I što jurim i što kupujem i što spremam i što volim da je dočekujem u zimu, umesto na nekoj plaži u plusu. Falilo je snega, to jeste. Sve drugo, baš odlično. Jer meni drugarica, Nova godinica, ispuni baš sve želje, misli da sam dobra.

Dok mom dragom nije dojadilo, kitili smo jelku kao u Maxiju, početkom decembra. Ne, ne, ipak je Maxi ranije, oni su još sredinom novembra zbunjivali mlađu. Naša jelka  bude tako malo do posle mog rođendana  okićena. Svi kao padaju u nesvest, Još niste raskitili jelku? Ja sam pristajala na raskićivanje, samo da bih mogla opet da se radujem dok je kitimo ponovo. Mnogo volim našu jelku, mada je prilično demode. Komšija mi je rekao da se te trake ne koriste već godinama, već nešto što liči na perle i uvek mi se to sviđalo na drugim jelkama, samo se nisam setila da i ja mogu da ih imam. Kaže komšija, Imaš na pijaci, na platou, kod Kineza, a ja se čudila, odakle ljudima te perle? Kad čuda, mogu da ih imam i ja. Zato sam pobacala ove trake, da ne budem pase, a sledeće godine kupujem ove modernije ukrasne visuljke.

Bila sam pristojna, nastaviću tako i dalje, a Nova godina to ceni. Vežbala sam se trpljenju, pardon strpljenju sa najbližima. Sve u svemu dobro smo komunicirali, ljudi i ja. Zdravlje nam je bilo prijatelj i tako će i da ostane. Što da menjamo dobro? Svi smo tu i tako će biti, svi se slažemo. Ja sam sebi i dalje lepa, to mi je važno i molim da to zadržimo. Knjiga, film, pozorište, zadovoljavajući skor, može više, ok. Stari znanci na broju, odlično. Novi, super došli, da ih bude više. Muž i ja srodne duše, najbitinije. Ćerke misle da sam super, odlično, još je tako. Tek u najavi nerviram stariju, promenljiva kategorija, svesna sam. Posao odlično, još smo zajedno, mnogo dobra grupa i kolega mi. Zahvalna na svemu, a ponajviše, plus opet, zdravi smo svi, zahvaljujem na putovanjima. Putovanja, putovanja još, duša moja hoće. Kad bi putovanja znala, a znaju, koliko me oplemene i nauče, ma, usreće, sama bi mi se nudila. Nude se i hvala im. Najbolje se osećam dok putujemo, u dvoje, četvoro ili osmoro, to su neke kombinacije.

I malo slova specijalno o New Yorku. Kad o nečemu maštaš oko dve decenije i kockice se slože, a kako drugačije i ti onda imaš tu radost i zadovoljstvo da si baš tamo! E, baš tako smo New York i ja to osetili. Prihvatio me kao najmiliju, on je meni to već bio. Sve što sam videla i doživela, meri se čarobnošću, da ti srce poskoči od dragosti. Šta god da poželim, biće odlično, čim želim, a kada je NYC u pitanju,  bila sam tamo, sve mi se objasnilo samo. Stvarno sam bila. I hvala, hvala, hvala. Dear NYC, ja sam mlađoj obećala da će doći, a kako drugačije nego sa mnom, posle može ona opet, koliko god želi i sama joj to želim. Obema to želim, ako se i njima dopadne ideja. A mlada Vana, negde oko dvadesete ili dvadeset i neke, tamo je. U nekom obliku sigurno.  I hvala Staroj godini, što je imala tako moćne planove za mene i hvala Novoj što je uvažila savete Stare (Stara, velikim početnim slovom, jer je zaslužila i učinila me boljom. Tačka.).

Jedva čekam da opet kitimo jelku u četvoro, da razmenjujemo iznova pozive i poruke, da šetamo Ulicom, kao i pre trinaest godina, da mu kupim još sto kaputa i da se smejem kad provali foru. Do tada isto, smejaću se na dobar štos, biću zadovoljna i kopaću dublje, a možda dodamo i iznenađenje…ko zna?!

I neka moja lična, Marianne Faithfull, kaže, pusti Vanu, ona nije uvek merodavna, mnogo voli ljude. Neka kaže, u pravu je. Divni ljudi, volim vas i hvala što vas imam u ovom izdanju.

Leave a Comment