Poslednji dan januara 2017.g. i izveštaj o velikom mi rođendanu

Već sam vas sve zvala na moju virtualnu zabavu, povodom mog rođendana. Poziv sam vam poslala pre tačno šest meseci. Sve sam bila osmislila i sve je, osim plaže, bilo istinito, a zabavnije od zabavnijeg se ređalo. Hm, Manu Chao se podrazumevao.

Tog dvadeset šestog januara ove dve hiljade sedamnaeste godine, još me je samo par sati delilo od mog čuvenog rođendana. Moj muž i ja odlučimo da spremni sačekamo ponoć, kako bih se uverila šta će se tačno promeniti. Sedimo, pričamo, smejemo se i hop, kucne i to vreme. Čestita mi, poželi milion i sto želja i ja red smeha, red plača. Odjednom se smirim. Smirim se, jer se ama baš ništa nije promenilo, osim što od te noći ja najzvaničnije moguće imam tačno četrdeset godina. Ma, bravo! Dođu nam tu noć i gosti, još malo proslavimo i Hajmo spavat~ kako moj Bosanac kaže, Valja ti djecu sutra čuvat~!

Odspavam dovoljno, na poslu super odlično. Zovu me, pišu, vole me ljudi. Čestitaju i ja im se radujem. I ljudima i čestitkama, jer i ja mnogo volim sve te ljude. Onda priča kreće stvarno da se dešava. Po svoju kćerku dolaze mama i tata, da je u toplom prevezu, da se ne prehladi, tek je iz inkubatora izašla, a meni miloooo. Ulazimo u stan i moja mama ponavlja ritual, nežno mi pospe latice crvenih ruža po glavi. Ljubimo se silno. Tata me već izljubio, nije mogao da se penje, Ionako znam šta će u stanu biti.

Moja starija ćerka i njena E. me velikodušno puštaju da odaspavam, doći će gosti kasnije. Pristanem, iako ni sanjala nisam koja ću sve iznenađenja da doživim i najbolje od svega za tih dva sata spavanja, sanjala sam lepo, u lepim bojama, lepa prostranstva. Sve lepo. Bude me nežno i uručuju poklon, dobar izbor knjige, a vrhunac njihove posvećenosti, jesu pravi pravcati mafini, koje obe po prvi put spremaju i našu rernu samostalno aktiviraju. Naglasak na rerni, jer je i nama nova. Recept su već pronašle. Bili su to najukusniji kolači u životu, spemala ih je ona meni. I nestrpljivo me pitala, Mama, reci, jesu li bolji od kupovnih?

Bliži se veče i dolazi najbolja u živooootu, zatim bata i devojka mu. Opet red priča, red smeha i ludorija, ćao, ćao suze, suvišne ste mi i za radost. Doterujem se, jer će doći najbliži, ja sam spisak svela na minimum, mada je, sada znam, mogao da bude i duži. On me iznenađuje, jer je još malo najbližih na spisak dodao i bio je u pravu. Trebalo je da budu tu. Svaki put kada bih otvorila vrata, još i još ljubavi je iz mene izlazilo. Svi su bili čarobno nestvarni, lepi, zabavni, zavodljivi. Nasmejani, veseli, mojiii!

Dogovor je bio da bata realizuje muziku i savršeno je to funkcionisalo. Svi su bili zadovoljni. Onda je na red došao i Manu i opet je svima osmeh bio jedino obeležje. Kada bolje razmislim, to nam je svima bilo obeležje, sve vreme. Baš sve.  Bilo je i tanga i nas dvoje sa ružom u ustima, baš kao u „Neki to vole vruće“.  Onda malo sirtaki, neki bi i tanjire da bacaju, a neki bi i promenu muzičkog pravca. Kao poštujemo da do dva ujutro slavljenica bira, da bi se većina složila da se pomenuta slavljenica pitala do ponoći, a onda ulaskom u dvaeset osmi januar, njene moći posustaju. I sto kaze Brian, Pa ne veseli se uz Pearl Jam tako!

Srednje rešenje je prihvaćeno, od jedan iza ponoći, kreću neke fine stare pesme i jedan Halid. Taj nam se Halid provlačio na svakih šest, do devet minuta. Uz tu se pesmu grlilo, malo propinjalo, još glasnije smejalo i dok svi nismo reči naučili, nismo prestajali. Konačan razlaz se desio oko pet ujutro. Tada je i slavljenicu savladao san i to kakav. Nebesa draga, nisam mogla ni da zamislim da nešto što smo zvali kućna žurka, može i dalje da bude tako moćna zabava. Ni da pomislim da će komentari biti u stilu f…… awesome! Doslovno.

Nemam šta da dodam. Dobro, može samo i još neki bi dobro došli te večeri, ali kako sam sigurna da su u mislima bili sa nama, ništa ja tu ne bih dirala. Baš vam hvala svima!

Volim te svete!

Leave a Comment