Prvi razred

Dođe i taj dan da prvenče naše krene, pođe u školu. Prvi razred, prva veća obaveza, tako je meni izgledalo. Njoj sve prvo, nama sve prvo, još plus samo što se rodila i sestra prvenicina. Prvenica je bivala nemirna poprilično i vremenom se smirivala i sve više sarađivala. Sigurno da nije slučajnost što sam joj pravila lokne za taj dan, mada ima ravnu kosu. Jer i meni su pravljene lokne, iako mi je kosa bila ravna. Svidelo se njoj, kao što se svidelo i meni.

Moja je mama šila specijalnu haljinu za mene, uvijala mi kosu, ulepšala me još nekim dodatkom na haljini. Ja se ne sećam tačno kako sam provela noć pred polazak u prvi razred, ali se zato sveže sećam kako je taj prvi dan izgledao. Svi smo se doterali. Svi smo bili uzbuđeni. Tata je sve snimao i fotografisao i posebna radost je što smo to više puta kasnije gleali i preživljavali. Tako da sam mogla da upoređujem gde su se više doterali, kod batinog ili mog polaska u školu. Bata je pobedio, jer sam uvek bila ljubomorna kao mala. Mama je imala bolju frizuru i lepše se obukla, a došla je i Baja, tatina mama.

Jedna devojčica i ja se prepoznamo i odlučimo da sednemo zajedno. Ona mirna i nekako mila, ja vrlo vragolasta. Toliko vragolasta da nas je najbolja učiteljica na svetu razmestila nakon tri dana i na moje zaprepašćenje stavila me u drugu klupu. Mene, zvezdu moje porodice, glumicu i zabavljačicu?! Kakav šok. Žalila sam se mami. Mama, zar ja da sedim u drugoj klupi? Ja hoću prvu klupu i hoću da sam prva. Na te su izjave usledile mamine ohrabrujuće rečenice, Vana, možeš daleko da stigneš i iz druge klupe. Ja sam se tada mislila, nije nego. Oduzeta mi je prva klupa do zida, o njoj sam maštala. Tu sam htela da sedim i da se pokažem. Naša je prvenica bila sasvim drugačija, sela je u srednji red, negde u sredini i bilo joj je sasvim u redu.

Elem, ne znam kako sam njoj izgledala tog prvog dana škole, sebi sam bila podnadula od nespavanja i dojenja konstantnog i sreće neopisve, jer nas je četvoro. Trudila sam se i oko haljine i šminke i ponajviše oko raspoloženja. Bila sam silno srećna, jer sam dorasla bila da moje, naše dete kreće u prvi razred. Sve ovo razumeju roditelji koji su prošli isto. Smišljala sam danima poklon za nju, da bude prikladan, neopterećijući. Njoj pripada vreme da krene u školu, ništa specijalno mi roditelji ne treba ni da radimo, a opet, ja sam osećala uzbuđenje kao kada je trebalo da upoznam moju Safetu, učiteljicu nad učiteljicama. Kako sam samo bila mirna i spokojna kada sam videla njenu Safetu, po imenu Rada. Mirnoća i ljubav. Znanje i pravila. Učenost i umerenost. Sve je to dobila od učiteljice i pride ljubav, jer joj i danas, dve godine nakon odlaska u starija odeljenja trči u zagrlja i sama priznaje, Meni kada je nešto teško , ja uvek odem do učiteljice.

Kako se na početku da pročitati, kako sam ja našla drugaricu za druženje i vrlo kratko sedenje, tako je i prvenica našla svoju. Njih dve su duže ostale zajedno, skoro ceo prvi razred. Tada je učiteljica Rada osetila da je vreme za promene. Razmestila ih je i naše dete ni malo nije patilo. Bila su joj zabavna sva ta premeštanja, možda i zato što ih je Rada sve ispremeštala, te su svi očekivalo nešto spektakularno da se desi, dok je Rada samo tražila najpovoljnije uslove za njihovo napredovanje. U svemu.

Što više mislim, sve više i jače dolazim do zaključka da je veća tenzija roditeljima polazak u školu nego li samim polaznicima, bar je danas tako. Moja se mama spremala, spemala je i mene. Bile smo zadovoljne i lepe, nama. Moja ćerka i ja smo se takođe spremale i najvažnije, bila je super sigurna ona. To je bio njen dan, a mi pratioci zaovoljvajući. Sećam se da je rekla, Sve je u redu, možemo li da krenemo, to je samo prvi dan u školi? Ništa ludilo od garderobe, ništa specijalni efekti, samo nas troje i neka kamera, kao kada smo njen tata i ja kretali u prvi razred. Na kraju, nije li najvažnije kako se ponašamo i kakvu emociju šaljemo tog dana? Dajemo joj na značaju, jer počinje škola i radujemo se novom zajedno sa njom. Čemu onda sva druga skupa oprema? I neke druge propratne stvari…

Deca ionako najviše pamte kako su se osećala i koji su im mirisi dopirali do mozga, srca i nosa…

„Zdrava, vedra, očuvana i neozleđena deca, po svaku cenu, pa i po cenu znanja, to bi bio plemenit zadatak vasptanja.“, zapisao je Duško Radović

Leave a Comment