Ja sam svoja zvezda dana

Ljudići moji, kako kaže omiljena mi Bojana, nemam nameru da zračim loše  ni vas, ni sebe i zato se iskreno nadam da samo kao lepu želju shvatate moju konstantnu potrebu za veličanjem trenutka.

A uz dalje čitanje, preporučujem sledeće….

 

Koliko mi je puta gospođa koja me rodila govorila, Vana, ovde i sada, ni sama ne pamtim, ali  zato već duže vreme osećam jačinu i značenje izgovorenih reči.  Ja recimo i dalje pojma nemam šta bih tačno volela da radim i čime bih u budućnosti htela da se bavim. Volela bih da ima veze sa pisanjem i ja zato pišem i maštam o tome, to umem. Vizualizujem svoja maštanja, čitam, pričam sa ljudima, učim na razne načine. Nekako ohrabrujuće mi deluje što u celoj priči  mene ništa ne boli. Ja i dalje tragam za sobom,  s tim da sada dobro znam da jesam sposobna da radim i zaradim.

Kao i drugi odgovorni roditelji i ljudi uopšte uzev, ja se bavim i mnogim drugim relacijama, osim samom sobom, a tu uvek ima posla.  Imam porodicu i osećam potrebu da im pružim ljubav i sigurnost, kakvog god da je oblika. Mogu i  da se pohvalim da sve bolje umem da budem sama sa sobom, par sati, bez griže savesti i onda opet imam potrebu za vijačom i loptom i preskakanjem prepona, kao juče na Košutnjaku. Što volim to dete u meni, koje skače u zagraljaj, glasno se smeje i vežba da se prevrne na spravi, dok mu pomažu podmaltci u okretima. Ah, ah kakvo sam zadovoljstvo osetila kada sam nakon tri pokušaja uz asistenciju, četvrti put uspela sama. Danas se pitam što me bole listovi i trbušni mišići i sada sam se setila da sam u korak išla sa energijom dvanaestogodišnjakinje i petogodišnjakinje. Obe su mi aplaudirale i bile ponosne na mene, čak su i konstatovale, Stvarno si jedna super mama. A zamalo da ne dobijem tu titulu, jer sam se premišljala da li da ipak složim veš i operem kupatilo. I gong, domestos može da čeka, a njih dve me sada zovu. Još uvek me zovu. Sve me je to podsetilo na reči jedne divne Sanje, koja je pričala koliko uživa kada joj se ćerka vere po drveću i kada u pokušajima savladavanja prepreka malo odere kolena. Juče sam i ja gledala svoju mlađu ćerku kako preskače panjiće, držeći me za ruku, da bi mi nakon nekoliko preskakanja pustila ruku i sve ih preskočila sama. Orio se Košutnjakom njen glas zadvoljstva, Jeeee, uspela sam, sama sam uspela. Domestos, arf, šta to beše?

Još radosti za juče, jer se juče  rodila jedna devojčica, četvrto dete po redu naših najboljih prijatelja i išli smo, kako već običaji predlažu da slavimo nju i mamu. Zabavljale su nas starije devojčice, plesale su i pevale uz Ray Charlesa i tada je ponosni tata njihov izjavio, vrlo ostvaren čovek , Kako onda da ih ne poželiš još, nema medalje koja ovo može da izmeri. I muž i ja smo bili zadivljeni predobrom energijom koju su dečji koraci širili, nezaustavljivo. Na kraju nije ni bitno koliko ih imamo, jedno, dvoje, petoro, bitno je da se imamo. Najbitnije i da smo sada tu. Zato se stalno opominjem i vraćam na trenutak. Zato trenutak veličam i zahvaljujem na njemu, iz srca najsrcastijeg.

Sopstveni napredak sam videla na proslavi moga rođendana. Bila sam najveselija i najvrcastija i koliko god me brojke zbunjivale, slavila sam život. Slavila sam ga u tom momentu i bilo mi je nebitno sve ostalo. Htela sam radost i dobila sam radost, a mnogo je svedoka koji su znali kakvi nemiri su hteli da mi ga pokvare i to opet moji nemiri. Pobedila sam nemire i pre neki dan  sam prvi put nekako spontano izjavila da ja, Ivana Vana Luna, devojačko Đukanović, udata Stanisavljević, imam četrdeset godina. Sutra ću ja opet da pričam dvadeset osam plus dvanaest, nije problem, ali  sam bila spremna na korak više i bravo ja. Nisam hvalisavac, već se bodrim jer mi je ovo što sam izgovorila i upravo napisala delovalo kao zabranjena tema, a u stvari baš je lepa.

Pojačajte svog Raya danas, do daske, izđuskajte se, neka vas bole noge sutra. Pevajte glasno, pevajte karaoke, osmislite svoju koreografiju. Uzmite, kao što sam ja, dečji mikrofon i budite svoja zvezda. Ako nemate mikrofon, može i kašika, ofinger, šta vam je već pri ruci. Skakućite, padajte, saplićite se, twistujte i tako redom.

I ne postoji blam, baš je dobro kada se pogreši i pogreši i onda uspe. Kakav je to sladak uspeh. Evo ja već đuskam dok pišem i sada odoh malo da pevam, a nisam neki sluhista, još manje pevačica, ali baš hoću da pevam i sutra devojčicama da priredim koncert, kao onaj skorašnji maskenbal. Dovoljno sam velika i znam da sada mogu to da uradim. Srce sam već ispunila nekim čujenjima i davanjem podrške. Bila sam ljubazna danas i prema okolini i prema velikoj i maloj Vani, što i vama želim.

I odoh u moju igru, gde sam bitna i sebi dobra. Ostajte muzikalni do daljnjeg.

 

Comments

Leave a Comment