Месец: март 2017.

Gospodine aprilu, ti i ja slavimo godišnjicu na samoj sredini tvojih dana. Ne persiram ti, jer smo se baš zbližili prošle godine, mada si mi i ranije bio drag.

Dragi april počinje festivalom, koji volim, a osim što ga volim spremila sam se kao najbolji đak da učim. Silno želim ta dva dana da slušam, upoznajem, raspoznajem i družim se. Festival je porastao i sva je prilika da ću moći  sebe onda da uporedim sa sobom sada, što me čini radosnom. Nekog istraživača u meni pospešuje. Ajmo Festival, keep on!

Ovaj isti april nudi mogućnost udžbenika vrednu i tu polažem nadu. Nadam se novom, drugačijem, čistijem, ispravnijem i spremna sam. Proleće me ponelo i nosi me u radost.

Ne prestaje sa obradovanjima ovaj april, kao da me tera na smeh i tako mi sugeriše na vesele boje u garderobi i dodatku nečeg novog. Šta će novo biti, posle aprila će se znati. Dok sve zajedno saznajemo april i ja, mada april već sve zna, ja pevušim po kući, vežbam odmršćavanje, iako zimu suštinski volim. Hoću da se odmrštim na sve i svakoga, jer sam dobila primedbe da sam ljuta. Facijalis teže popravljam, a dobila sam u zadatak da je to važno da sredim. Pokušavala sam mnogo puta i ovaj put ide na bolje. Prvo jer se sebi više sviđam vedra, drugo jer su bolji ovi oko mene i treće utiče na usporavanje ovoga na čelu, što je krenulo da mi maše zastavicom.

Avaj, da ovo vreme ume da me trgne, dokazalo se mnogo puta. Ja bukvalno trčim više, kao danas. Umalo da zakasnim na probu mlađe mi šmizle i ja udarim šprint, za minut i po pređem ono što hodajaući traje pet do sedam minuta. Protrčim pored komšinice i odveže mi se pertla, a nemam vremena da joj se javim. Razvezane pertle nastavim još malo, sagnem se i brzo je stavim gde joj je mesto, nadajući se da me nije prepoznala. Samo i isključivo zarad manjka vremena, jer mi je baš draga. Dok čekam na semaforu, javljam se starijoj, jer je imala male sumnje da ću stići. Boom, kao nagrada, Wow, mama, ala si brza! Stignem na vreme i sa mlađom krećem u šetnju i bap komšinica. Javim joj se i objasnim, Ako ste me prepoznali, izvinite što se nisam javila, mnogo sam žurila. Ona kaže, Ja bih rekla da ste Vi u pitanju, ali sam pomislila kako ova žena trči. Časna reč, to mi je rekla. Prijalo mi je kao ozbiljno dobar kompliment.

Nekog aprila je i jedna draga drugarica bila trudna. U junu se porodila, a onda kada je beba imala tri meseca zauvek se preselila. Sve se prebrzo izdešavalo i danas me mnogo toga podsetilo na nju. Videla sam njenu ćerku, koja je sada drugi razred osnovne škole i lepa je i još lepša nego što sam mogla da pretpostavim. Mada se kalendarski ovaj deo priče ne uklapa, po intezitetu emocija isto je.  Sećam se njene mame i srećne i bolne u sopstvenoj trudnoći, okolnosti su preteške za prepričavanje. Dok gledam dete i divim mu se iz daljine, krenu mi suze onog momenta kada me je mlađa folklorašica stisla za ruku, Mama, zeleno je, treba da pređemo. Mene je moja stisla. Kraj. Koji razlog imam da se žalim na bilo šta? Njih dve nisu imale priliku ni da se upoznaju? Hej, svete, tu li si?

Zadovoljna iščekujem poslednji dan marta. Biće čaroban, predosećam. Sutra na poslu dočekujemo insekte, radilice i one manje radne. Sutra G. prvi put čuva decu dok idemo u pozorište i one su neopisivo srećne. Sutra da se desi i da ga izživim sa radošću i eto ga april. Taj čarobni mesec spremio nam je putovanje u kombiju, na nekoliko čarobnih mesta. Šta čovek još da poželi od aprila?

Može  čovek što piše da mu kaže hvala. Posebno, najposebnije, jer baš sredinom meseca je vreme naše godišnjice, aprilove i moje. Tačno godinu dana od kada sam videla New York! Tačno toliko od kada sam ostvarila svoja mnogogodišnja maštanja, želje i težnje. Hvala nebesima, Tajni, ambasadi i mom šefu, hvala Bojani i Justinu (još ljubavi šaljem u zagradi) i svim drugim obavezama, koje su se dogovorile da mogu da nas sačekaju dok smo u New Yorku. I ti, gradu, metropolo velelpna, da imaš na umu, da ću bar još jednom da ti dođem i izljubim te svog. Sto puta, milion puta, sam se štipala da sam stvarno tamo i imam svedoke koji garantuju da nisam ovde ostala u svojim dvadesetim godinama, jedino mesto na svetu, koje bi bilo po mojoj meri, jeste New York. Na kraju, osećam potrebu da se zahvalim baš tom gradu, što mi je poželeo čarobnu dobrodošlicu i isto tako čarobnu boravišnicu.

Zato, hvala ti aprile moj dragi. Trenutno te, ovako sitna, stiskam u zagrljaj…

 

 

Danas, baš malopre, imala sam priliku da budem u blizini  devojčice ili je to već devojka u pitanju, ima petnaest godina, koja je u ratu sa školom, razrednom i drugovima iz odeljenja. Očekuje da će biti izbačena iz škole i sve to poverava jednoj drugarici. Priča počinje ovako…

D1:“ Zamisli svi su stalli na razredninu stranu, osim njih tri. Užas. Ma, boli me uvo.“

D2:“ Da, bedak. Ti znaš da uvek imaš opciju da se smiriš? “

D1:“ Važi, važi, je…. ja njoj mater, sa mnom je našla da se kači. Samo neka me neko pipne.“

D2:“ Ti znaš da ti ja uvek iskreno kažem, mislim da si u pravu.“

D1:“ Rekla mi je razredna da ne mogu u ovim farmerkama da dolazim u školu i da mi bolje da se ne kačim sa njom.“

Osmotrim farmerke, pocepane na obe nogvice, rašivene, samo jednom crtom iznad kolena.

D1:“ E, ako sutra i dalje budem išla u školu, mislim ako me ne izbace, možemo sutra ranije da krenemo, ako se slažeš?“

D2:“ Važi.“

D1:“ Razmišlajla sam i znam u koju školu želim da idem, ako me izbace.“

D2:“ Raspitaj se bolje, ja mislim da ne možeš da biraš u koju ćeš školu, zna se koje srednje škole primaju izbačenu decu. “

D1:“ E, j… ga, onda ću ići gde moram.“

U pauzama pričanja o školi, razgovaraju o muzici, smeju se. Izgledaju pristojno, rečnik im je takođe pristojan, osim o gorućoj temi, tada psuju. Call me stupid, došlo mi je da je zagrlim i navedem da se nekome obrati i da sve može da se reši, a kroz glavu mi prolazi, gde su roditelji, s kim živi, u kojim uslovima živi, znaju li oni bilo šta od ispričanog? Žao mi je što ovu priču nije slušao neko hrabriji od mene, ko bi stisao petlju i nešto joj rekao, ja sam  se uplašila, iako ona uopšte ne izgleda strašno. Plašila sam se jer je u njenom tonu bilo mnogo gneva i srdžbe, a u srcu sam osetila da  ona samo želi da bude prihvaćena.

Na mojoj stanici, poslednji deo razgovora zvuči ovako: „Jao, ne, evo je J., ona je htela da me bije na rasputu, kada smo završile osmi razred!“ Što znači da problem, koji ona nosi sa sobom, datira već neko vreme, možda je i vrlo dug period u pitanju i ni tada nije bio rešen. Ona je promenila sredinu i školu i opet je u problemu. Glavom mi bubnji, roditelji, roditelji, roditelji!

Da li je ona budući delinkvent ili joj samo malo podrške nedostaje da se vrati na ispravan put i možda sutra bude uspešna žena u svom životu i poslu kojim odluči da se bavi? Možda deluje utopistički, ali ja ipak imam snažnu veru da bi moglo da prevagne ovo drugo. Samo se pitam kako? Kome ona priča svoje nedaće, sa kim ih deli, a da taj neko ume da prepozna šta je njoj potrebno za izlaz iz situacije koju, očito već neko vreme, živi? Ako ostane na priči sa drugaricom, onda se bojim da je ishod neminovno loš po nju i njen mladi život. A i nju je verovatno neko uspavljivao uz bajke, mazio je i radovao joj se, pričao…valjda.

Da potkrepim priču o pogrešnim interpretacijama i površnim sagledavanjima roditeljstva, navešću primer jedne osnovne škole, gde dečaci šestog razreda, njih petorica, bodu šestarom i bokserom druge dečake i da su upravo najglasniji u napadima i kvazi rešenjima u razgovoru sa direktorom i psihologom, bili  roditelji napadača! Razlog je, njihova su deca previše začikavana i nisu imala drugi način da reše problem, nego li da upotrebe fizičku silu?! Trenutni epilog priče je da napadnuti dečaci žele da promene školu!

Ako baš nikada niste čuli nešto slično ili bili svedoci, onda ništa. Ako jeste, možda budete hrabriji od mene i reagujete u trenutku kada je važno. Možda će i ovo moje pisanje dotaći nekoga i navesti ga na reakciju. Do tada bi trebalo  da decu  kroz primere učimo, ne osuđujemo i veoma pažljivo slušamo. Mnogo slušamo, sa jasnim pravilima i granicama, ali bez rigidnosti.  Treba  da budemo dovoljno mudri da olabavimo i popustimo kada okolnosti ukazuju da smo previše stegli, a sigurno da taj momenat svaki posvećen roditelj može da prepozna.

Ja nam to, od srca, svima želim. Pitajte ljude kojima je to posao za savet, najblaže rečeno, jer  nije stvar principa, treba li nam pomoć ili ne, to je naša obaveza.

 

 

 

Jedna od najvažnijih žena u mom životu, ljudina i profesionalac, majka i supruga, učeno i pametno biće, bila je na meti pištolja. Ovih dana, u Beogradu.

Ništa novo, ništa čudno, osim što je mnogo blizu, a strah se tada pojačava. Ona misli da bi svakako dobro prošla i ja joj verujem. A umrla sam sto puta kada sam čula. Još mi odzvanjaju njene reči, Jeste, uplašila sam se mnogo, ali me još više plaši što može da se ponovi, jer se već dešavalo, samo prvi put meni i onda mi blesa moja citira i Marfija i Koelja zajedno, Sve što se desi jednom, ne mora se nikada ponoviti, sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći.

Hladnokrvnost u datoj situaciji me potpuno oborila. Osetila je neprijatnost ulaskom dvojice, ispostaviće se, pljačkaša i ipak je mirno nastavila sa svojim poslom i… Bang, pištolj uperen u nju. Sarađivala je i sve se odlično završilo, a danas mi priča da pojma nema šta joj je sve prolazilo kroz glavu. Znala je da želi da se brzo završi i mozak je slušao, strah se javio naknadno. Tako im je i novac predavala u nekakvim kasicama, jer je bila sigurna da će tražiti još i produžavati agoniju, ako krene isti da vadi. „Hoćete li ovako u kutijama da vam dam?“, to ih je pitala kraljica, lavica. Uspela je i na sekund da ih uspori, „Može, može…“.

Večeras je gledala Sinđeliće, prvi put u životu i kaže da joj prija da se smeje. Prethodno je izgrlila porodicu jako i smejala se da ima fin materijal za Hoolywood. U stvari sve ono što smo gledali svi mi, desilo se njoj. Mislim da neću preterati ako kažem, najpozitivnijoj i najopuštenijoj osobi koju znam.  Ona je vodilja mnogima, ona je prirodni Silvanac, ona je znala  Tajnu i pre čitanja, ona živi sigurno i bez strahova. To je bilo njeno glavno suprotstavljanje. Rekla sam joj da razmisli da svoje snage podeli sa ostalima.

Pre dve večeri je bila sa mnom, razrađivali smo naše buduće porodično putovanje. Grlile se i zajedno gledale neke stare fotografije i ovde nema mesta da pomislim da je moglo da bude drugačije, zato što je ONA snaga. Ima mnogo posla da pozavršava, taman se ozbiljno posvetila teretani, ma razbila bi ih, a mene opet navela na razmišljanje na temu zdravo za gotovo. Ovakve situacije ne mogu da se predosete, sve i da ostanemo kući, a kakav je to onda život, to može da se desi svakome, bilo gde. Pričaju da više nigde nije sigurno i svi smo svedoci raznih, veoma tragičnih, sudbina. Svedoci smo sveopšteg ludila i bolesti, gde bolesni šetaju i savetuju, gde je novac glavno pokretačko mesto. Svedoci smo igara bez granica ljudskim životima i zato je ovo samo jedna u  moru priča, sa srećnim završetkom, hvala nebesima.

Prirodno da me ova priča boli više nego druge. Ona je moja. Ona je bliska, a skloni smo da se zadržavamo na tezi da se neke tamo stvari dešavaju nekim drugim ljudima i ja u svim tim pominjanjima osećam najiskreniju empatiju. Ali, kada se to desi nekom tvom, mom, našem, meni ponestaju sva sredstva odbrane. Još od kako je otišao mali dečak, počela sam sa preispitivanjem. Onda je krenuo u svoju borbu jedan malo veći dečak i ja sam sasvim sigurna da se molim i zahvaljujem samo na dobroti i dobrobiti za sve porodice. Zahvalna sam i da je moja porodica dobro. Ojačavam se u suštini svog bivstvovanja i sve se manje bavim efemernim stvarima. Samo ime im kaže da i nisu tako vredne.

I biće kratko sve ovo što pišem, jer nisam ni pametna za dalje, osim…da te volim lavice i živote moj i da slavim da si dobro. Osim da imam potrebu da naglasim da volim moje i da zahvaljujem da su dobro. Osim da me briga baš, već odavno, da tražim više od ovoga što imam. Što da tražim kada sam ja već bogata osoba?! Sve mi je manje važno i posao i novac i garderoba i ocene i vremenske prognoze i fudbal da me nervira, jer me ionako ne nervira i ako je nestalo vode i struje. I dalje, da li sam prva zvala, da li sam baš odgovorila kako treba i zauzela adekvatan stav. Ne, ja nisam niko, pa da mogu da me gaze, ja sam neko i odbijam prisustvo bola. Kakav bol je merljiv sa ljudima i našim odnosima. Ne postoji vaga da izvaga, a sve i da postoji, zna se na koju bi stranu prevagnula.

Bravo, milion bravo za tvoju trezvenost i odlučnost, ljubavi moja stostruka. Bravo i što si u stanici policije pitala „Imate li neku fotografiju gde se ovi ljudi smeju, ja bih ga sigurno po osmehu prepoznala i njegovim velikim zubima?“.

A ti imaš srce kao lavica i zubi su ti oštri baš tako!

Bila jednom jedna rigorozna mama. Sva isprepadana etiketom dodeljenoj joj, mnogo se pitala i vagala. Ispostavilo se da je termin nastao usled kontrolisane upotrebe mobilnog telefona. Mama samo što nije jauknula od nemoći, jer, mislila je da ima više razloga zarad epiteta i još jače jer je u pitanju moćan suparnik, ponakada prijatelj, pošast, neminovnost, kako god.

Rigorozna mama voli sa decom da ide u pozorište, gde se gledaju dečije predstave, a ima sluha i za opere, koje deca takođe često posećuju. Uči mama svoju decu kako se u pozorištu ponaša, na šta se obraća pažnja, priča i kako se oblači.  Deca hvale mamu i misle da je normalno i lepo da budu baš u pozorištu, jer imaju teme za razgovor. Rigorozna mama se dogovara sa decom u vezi sa spavanjem drugarice u kući u kojoj je ona rigorozna  ili odlasku na spavanje kod druge mame, možda manje rigorozne. Ona takođe podržava samostalne odlaske u bioskop, primereno uzrastu daje džeparac za provod i redovno dobija pohvale da je cool mama i da razume.

Razume se pomenuta mama u izbor garderobe i onda kada su deca objektivno sprečena, veruju joj da će kupiti pravu stvar. Veruju joj i pri izboru muzike i dovoljno su deca iskrena da kažu da vole i nešto drugačije da slušaju. Mama je zahvalna na poverenju, ne ismeva, trudi se da razume, sluša pažljivo, hvata između redova. Mama i tata pride se rado maskiraju za kućni maskenbal, šminkaju se i ludiraju. Nedeljom mama i tata spremaju ribu, jer je tada deca najviše vole. Da se razumemo i roditelji ribu obožavaju, tek nije to dečji kapric.

Par reči o putovanjima. Deca rigorozne mame putuju, uglavnom po Evropi, a desi se i izuzetak preko okeana. Roditelji žele da im deca skijaju i kupaju se u moru.  Deca uživaju u svim propratnim aktivnostima, aqua park, izleti, ekstremni sportovi, sve im se dopada. Vole da čitaju i uvek kraj sebe imaju kvalitetno štivo i jedno za razbribrigu, često i više. Deca redovno posećuju muzeje, biblioteke i takođe, po sopstvenom priznanju, veoma uživaju u izboru knjiga. Knjige kupuju kad im se čita, što je redovna pojava, poznaju instituciju Sajma knjige, dok se nije poseljačila i opet naglas govore kako im to priuštava jedna super mama i jedan moćan tata, koji se ovde manje pominje, jer nije on rigorozna mama.

Rigorozna mama pravi palačinke sa pomoćnicima, svi mešaju i spremaju, svi okreću palačinke i raduju se. Kad se secka voće i prave sokovi, mama strpljivo čeka dok deca isprobavaju dugmiće. Ista mama razume potrebu za grickalicama, ponekad, između obroka i želje da se sa društvom ode u Mek, koji lično preskače. Deci sprema zdrave obroke, mada joj nisu strane ni viršle, ni pašteta. Bogami ni coca cola i fanta.

U kući gde živi rigorozna mama se istina znaju pravila, koja su postavili muž i ona, te deca umeju da prokomentarišu, Ne morate uvek sve isto da kažete! Pravila se pridržavaju i deca i odrasli, s tim da postoje izuzetne situacije, koje roditelji odobravaju. Takođe, određena se pravila menjaju u skladu sa uzrastom, osim onih važnih, kao što su pristojnost i obaveze. Obaveze, pa zadovoljstvo, mada se i tu ima razumevanja za vanredne situacije.

Rigorozna mama i njen partner imaju opasnu manu, teže  da se mobilni aparati drže na određenom mestu, što, naravno i sami poštuju, a nije im bilo lako. Roditelje je takođe bila zahvatila groznica neodoljivosti prema istima. Mama se pogotovo bori, ali ima cilj da bude dobar model. E, možda je baš u tome preterala, jer je sebe sputala, mada je srećna da jeste, dajući primer deci i zaradila ovo, Ti si baš jedna super mama, ali imaš jednu manu. Mnogo si rigorozna…Taman da mama kaže da će razmisliti o tome, deca dodaju, Rigorozna si po pitanju telefona, daješ ga u pauzama učenja, a društvo se dopisuje ceo dan. Šta meni vredi da im odgovaram ujutro ili na pauzi, ko zna da li su budni pre deset ujutro?! Na opasku da bi društvo sigurno zvalo da je važno, dete kaže, Nije važno, mi se tako družimo!!!

Zato možda pada u vodu svaki razgovor uveče, kada bi mama da bude sa tatom ili sa sobom, zato gubi na značaju češkanje i kada mami duša spava, za šta stvarno treba biti uporan, jer mama smatra da ne treba da odgovarš odmah na svaku poruku na viberu ili insta, kako mu tepaju, već kada učiš, malo skloniš aparatić i u slobodno vreme ga koristiš. Ali, mamaaaa, moji drugari su svi dostupni 24/7, samo ja nisam! Gde su bre ti roditelji i znaju li oni šta im rade deca ili deca ove rigorozne mame stvarno trpe torturu? Ili pomenuti drugari ne govore baš istinu? O, kakvo bi olakšanje bilo da ne govore istinu, nego li je bol jača ako je baš tako…

Da li si ti rigorozna mama? Ili ti je muž rigorozan tata? Ma, da li ste vi rigorozni roditelji, kada pričamo o mobilnim telefonima? Jer, u celoj priči, oni najviše bole.

Dragi svi, bez okolišanja, ja znam nekoliko Tesli, Pupina, Leonarada ili Milankovića. Da pardoniram na početku, većina ih je išla u privatni vrić, u kome sam, ups!, deceniju provela radeći. Takođe, moral mi nalaže da napomenem da je mnogo više bilo istinski posvećenih roditelja i onih koji se trude.

Da se vratimo na genijalce. Ja mlad vaspitač, prva generacija u živoootu. Majka mi saopštava prilikom upisa deteta u vrtić, sve talente prvenca im. Crta kao Leonardo, govori skoro tri strana jezika, potrebna mu je posebna pažnja i eto, nosi pelenu još malo, sa navršenih četiri i kusur godina. Teško im ide odvikavanje, on baš ne želi na nošu. Jesam bila veoma mlada, jesam imala iskustva više praksovnog nego praktičnog, ali sam svakako u naredne četiri godine upoznala dete i bila sposobna da o detetu rasuđujem. Crtao je u skladu sa uzrastom, znao je nekoliko pesmica na engleskom i svahili jeziku, ubrzo jeste skinuo pelenu i šutirao nas je cokulama u cevanice naše mlade kad god mu se prohtelo. I volela sam ga mnogo. Iskreno.

Unuk proslavljenog sportiste, što nam je naglašeno prilkom upisa, mama brižna i doterana. Lepo je. Dete  talentovano za sve, posebno za sport, neizostavan je drugačiji pristup u odnosu na drugu decu, ako bih citirala majku. Kao i sva deca ovog sveta, bukvalno sva, bilo je u pitanju simpatično dete, nasmejano, koje je imalo poteškoća sa sluhom. Vrlo pažljivo sam pristupila toj problematici i nakon razgovora sa mamom, osećala sam se ružno. Ah, da, zaboravila sa da kažem da će možda delovati da on ne čuje dobro, verujte, on samo folira. Doslovce. U nastavku druženja sa detetom, ispostavilo se da dete zaista slabo čuje, što se prirodno odrazilo i na govor. Umesto sporta, voleo je da se osamljuje i veselo gleda u neki prizor njemu interesantan. Ovde već imam potrebu da pojasnim uslove mog rada. Radila sam sa maksimalno dvanaestoro dece u grupi, od toga se dolaznost beležila brojem ispod desetoro dece, a kako je neumesno da ja pričam o svom raddu, bila bih srećna kada bi ovo pročitali i oglasili se moji bivši roditelji.

Devojčica se bavi glumom i plesom, takmiči se u besedništvu i Verujte, nije što je naša i sami ćete videti koliko je drugačija. Njoj će u vrtiću biti veoma dosadno, ok, što ste je onda upisali, mislim se. Ipak, mi bismo voleli da se ona druži sa vršnjacima i da nakon par meseci krene u stariju grupu. Ako je nešto nekulturno onda je to mešanje u vaš posao, ako već neko hoće da koristi vaše usluge. Nisam slepo verovala nikome, ali mi je razum govorio da lekari obično bolje od mene znaju da li je opstrukcija pluća u pitanju, logopedi su ti  koji će proceniti ima li materijala za rad ili ne, elektirčari da nam srede struju u stanu, pravnici oko neke imovinske rasprave, nego li ja, vaspitač. I kada se susretenem sa tim sveznajućim roditeljima, koji su i lekari i advokati i keramičari i vaspitači i pedagozi, šta ću njima onda ja? Neka preskače tri grupe odjednom, vi najbolje znate. Što dete dovodite u nelagodnu situaciju u vrtiću, da se dosađuje, kada je očito zrelije od sve dece zajedno u grupi?

U državnim vrtićima su roditelji malo oprezniji sa procenama, što pripisujem mnogim okolnostima, od socijalno ekonomskih, obrazovnih, društveno angažovanih i tako redom. Tako da, ako izuzmem sadašnju generaciju, gde su nebesa mislila i na mene kada sam preuzimala ovu decu, koja su nasmejana, voljena i svakako za nešto talentovana, primera je bilo bezbroj. Od toga da je prihvatljivo da dečačić star četiri godine, udara glavom o zid ili pod, nekada do faze samopovređivanja, uz objašenjenje da on tako rešava kada nije po njegovom, ali da porodici duhovnik mnogo pomaže i da su živi i zdravi rodilo im se doš troje dece. Ili deteta koje grize svakoga ko mu se nađe na putu u ostvarivanju njegovih namera, do šeste godine, jer je takvo. Verujte, sve smo pokušali, ono naprosto ima potrebu da grize i zato molimo sve vas da budete nežni prema detetu, jer je naviklo na pažnju i voli da je u glavnoj ulozi u svemu. Molimo vas. Sećanja  neka kažu da su deca sabirala trocifrene brojeve, samo treba videti kada su raspoložena, neka su bili poznavaoci buba i insekata, a pažnje vredan je bio i podatak o ozbiljnim znalcima o dinosaurusima.

Dakle, nije moja uloga da savetujem, već da budem dobar partner u odrastanju dece i hvala što sam imala priliku da to radim i još uvek živim. Sva su deca meni bila dragocena, nemerljiva iskustva i moja učenja i sazrevanja. Još uvek volim što sa decom mogu da legnem na tepih i prizivam kuglicu, kroz vođenu fantaziju, da nam klizi kroz telo i još više volim kada im naglasim da je vreme za zagraljaje, stanu u kolonu i jedva dočekaju svoj red, a budem i sama nestrpljiva da ih sve što pre zagrlim, da ne bude čekača previše. Onda se, gotovo svakodnevno, grle međusobno.

Ljubav deca žele i našu pažnju. Svi talenti će doći do izražaja, deca će naći svoju zvezdu i bez namere da prepotentnost progovori iz mene, potpisujem da će se G. i moja deca izboriti za to. Da sijaju, da blistaju, da greše, popravljaju, da vole i da se klone, da traže i nađu, da smisle i odustanu, da se smeju i raduju, tuguju i plaču i opet, da vole.

I zato je spadalo u kategoriju nezamislivo jedna enciklopedija koju je moje rođeno dete dobilo za svoj treći rođendan, a na njo je pisalo za uzrast od osam, pa dalje. Dete treba da je dete i da živi svoje detinjstvo, na koje mora da ima pravo. Ako u detetu čuči genijalac, ja imam veru da će se genijalnost prepoznati.