Месец: мај 2017.

Kraj drugog razreda gimnazije. Leto. Vraćamo se sa žurke i čekamo noćni tramvaj u Vojvode Stepe, preko puta gimnazije. Ona i ja se poznajemo površno. Jedva da jedna drugoj znamo ime. U čekanju odlučimo da stopiramo, idemo u istom pravcu. Staje ubrzo auto. U autu njih dvojica. Uredno sedamo pozadi.

Krećemo. Razgovor opušten. Gde smo bile, gde su bili. Dokle bi nam odgovarala vožnja i njihova konstatacija da baš dugo nema prevoza. Onda krene priča o godinama i zašto stopiramo. Nas dve, bez obzira na odustvo bliskosti, počinjemo da osećamo potrebu za istom. Hvatamo se za ruke i stežemo sve jače kako odmiče naša vožnja. Instinkt je mnogo dobar prijatelj.

Iznenada i naglo skreću mimo pravca koji smo dogovorili. Ona se buni, Nismo se tako dogovorili. Ja kao odlučim da je bolje da ćutim i u sebi najglasnije što mogu govorim, Majčice moja mila! Ona kreće u raspravu da hoće da izađe odmah, na šta dobijamo odgovor, O tome je trebalo da mislite pre nego što ste digle prst!

Odlazimo sa velikih i prometnih ulica u mračne, male. Odatle, pravo u šumu. Još dublje u šumu. Ona vrišti, ja ćutim. Zanemela sam od bola u stomaku. Proklinjem sebe i ipak se nadam dobrom. Oni staju. Ona silovito otvara vrata i beži iz šume, negde gde joj deluje da je izlaz. Ostavlja me. Sedim u autu paralisana od stomaka na dole. Ne sluša me telo, mozak je već u blokadi. Oni pričaju, Gde je ona pošla, zna li uopšte izlaz odvde? A, ti, hoćeš kući? Hoću, kažem. Krećemo u novu vožnju i uskoro izlazimo na velike ulice. Dok se vozimo, oni primećuju da će se ona zasigurno izgubiti, jer nema pojma gde smo.

Dolazimo do moje stanice. Uredno staju i poručuju mi, Nemoj više nikada da stopiraš, a ono ti nije drugarica. Drhtim dok izlazim iz kola i govorim zdravo. Nemam snage da se bavim jesu li to bili đavoli lično, pa, im se pokvario plan ili neki tamo momci koji su hteli da naučimo lekciju. Čekam svoj noćni prevoz i dolazim u iskušenje da ljubim sva vrata autobusa, prozore i vozača lično. Svi su mi putnici lepi, sve lepo miriše, sve puno života oko mene. Života. Plus i ja sam tu!

Nije mi to bilo prvo stopiranje. Stopirale smo drugarice i ja i ranije, kada dugo čekamo prevoz, samo uvek danju. Mada, iz današnje perspektive, sasvim je svejedno danju ili noću. Osim što  se nisam tada time bavila, u glavi mi je bila samo željena stanica. Kakva glupost, nepromišljenost, nezrelost, naivnost. Sto u jedan.

Ona, moja saputnica, i ja smo se srele u ponedeljak u školi, videle se izdaleka. Čula sam da je uspela da dođe do obližnje kafane i telefonira nekome da dođe po nju. Više nikada ni reč nismo progovorile, a okolnosti su bile takve da se više nismo ni sretale. Potpuno je nebitno kako bih ja reagovala da sam bila bliže vratima. Poenta je da nisam imala svest o tome šta činim dok ulazim noću u kola gde su dvojica muškaraca. Ja i mojih sedamnaest godina. Ako ovo budu pročitali moji roditelji, biće novost za njih, jer im ništa nisam rekla. Ne zato što sam se plašila njihove reakcije, jer su to bili prilčno razumni ljudi, već zato što me je bilo sramota moje sopstvene gluposti, a i brinula sam da će oni još više da se uplaše.

Od tada uvek čekam svoj prevoz. Ako imam dovoljno novca, a žuri mi se, idem taksijem i svaki, baš svaki put kada vidim stoperku, dođe mi da joj priđem. Tada me nadvlada neka neobjašnjiva neprijatnost i brzo hodam da izbegnem susret stoperke i vozača.

Nekim čudom nisam imala noćne more, već svest, da više nikada neću stopirati! Da više nikada ne želim da se bojim zarad svoje gluposti. Zato, iako nisam znala prave namere naših vozača, ja sam im, na posletku, zahvalna. Čak  se i odlučujem za varijantu da su hteli da mi očitaju lekciju o stopiranju. Noću. Danju. Zauvek!

Stopiram samo mog muža, dok ga čekam na dogovrenom mestu i prepoznajem kola i njega koji mi se približava. Samo tada.

Postoji jedno odeljenje osmaka u jednoj beogradskoj osnovnoj školi gde se nastavnici hvataju za glave i ramena kada treba da im predaju, propituju ih ili naprosto da provedu vreme sa njima četrdeset pet minuta. Sigurna sam, na žalost, da svaka škola ima bar jedno takvo odeljenje, gde je merilo vrednosti bahatost, javašluk, nepoštovanje pravila…

Kada određeni nastavnik predaje gradivo u pomenutom odeljenju, on ili ona se obraća isključivo učenicima u prvom redu, jer su tolike glasovne mogućnosti predavača u gunguli koja odeljenjem vlada. Vrhunac nemoći predavača verovatno leži u rečenici, Vi, ostali uzmite svoje telefone, kako bi me bar prvi red čuo. Pitam se, gde je i kada problem nastao i je li krivica samo na jednoj strani ili su svi zajedno, roditelji, nastavnici, direktor, stručni kadar i deca saučesnici u školskoj anarhiji?

Krenimo redom. To odeljenje nije samo po sebi takvo postalo. Bilo je naznaka u mlađim razredima da je po sredi nedovoljno jasna komunikacija među roditeljima i decom, roditeljima i nastavnicima i naposletku među decom i nastavnicima. Šta sada može da se uradi, nemam odgovor, jer je kraj školske godine blizu, zato, verovatno ništa. Međutim, šta je moglo i trebalo davno da se uradi, svi iole osvešćeni odrasli znaju.

Kada su se u naznakama pojavile situacije koje remete nastavu, odnose među decom i odnose sa nastavnicima, bilo je od izuzetnog značaja sastajati se što češće sa roditeljima, pozivati ih na razgovor, preduzimati određene disciplinske mere, umesto prostog naslućivanja da će u tom odeljenju biti teško raditi, jer se na taj način samo aminuje situacija u kojoj su deca i škola danas. Kao neminovan zaključak se nameće i činjenica da je takvih odeljanja uvek bilo i biće, te se pitam jesmo li nešto naučili iz pomenutog primera? Bojim se da nismo ništa, osim što se jedva čeka odlazak te dece iz škole. Kako je to tek porazno i tužno. Šta će takva deca uraditi za sebe i društvo kome pripadaju? Vrlo je verovatno da će nastaviti sa poznatim obrascem ponašanja i da će tek veoma mali procenat nešto dobro uraditi prvenstveno za sebe, a onda i za okolinu.

Nisam sudija i ne sudim, samo konstatujem. Da li su roditelji dece imali svest o ponašanju svog podmlatka, jesu li se intresovali za svoju decu? Jesu li baš sve preduzeli kako bi svojoj deci pomogli? U kojoj su meri, osim da ima da jede, spava i šta da obuče bili posvećeni onima koji su im sve na svetu, jer se sve češće roditeljstvo meri tom terminologijom. S druge strane, da li su i nastavnici uradili baš sve što je u njihovoj moći i skrenuli pažnju stručnim licima, razgovarali sa decom, pokušavali da čuju jedni druge, bar na odeljenskoj zajednici, jer sve ovo je eskalacija odavno nekvalitetno  postavljenih granica i jasnih pravila.

Ništa novo, tek svima znana činjenica, koliko god se bunila, deca vole pravila i kada su ona jasno postavljena i dosledno se sprovode, mogućnost za postojanjem odeljenja od koga svi beže, daleko je manja. Ovako postaje svakodnevica, a ne izuzetak.

Probudimo se, mislimo i delajmo…ovo nije kraj!

(fotografija by R. Zezelj)

 

Prihvatljivo je da se plašiš i ja saosećam sa tobom, dete moje drago. Jer te užasavaju igle, štapići za grlo i nos, sprave za prgledanje ušiju, kao i špricevi za ispiranje istih. Ipak, kada je imperativ da na taj način dođemo do rešenja, kao da se pretvaram u ledenu. Izvini.

Uvek te iskreno pripremam za ono što sledi. Govorim ti zašto je važno i zašto je jedino tako izvodljivo. Grlim te i hrabrim. Ljubim te i tešim, ali onog trenutka kada to moramo da uradimo i kada smo iscrpeli sve metode ubeđivanja, ja te malo stisnem, jer će nakon toga, TEBI biti dobro. Držim te čvrsto, ne dozvoljavajući tvojim suzama i jecajima da me poremete, bez obzira koliko me bole. Jer, kako si jako, glasno, vrištala u porodilištu, stara jedan dan, kada su ti boli petu, tako radiš i danas. Još tada si zaradila obeležje, Ni sitnije, ni glasnije bebe. Tako i danas  sitna i krhka, a ori se sala doktorska kada ti se vrše određeni pregledi i puca laboratorija od tvojih zvukova i pomeranja.

Kada bi postojala manje invazivna metoda, odmah bih te prijavila, na doživotni tretman, ovako… Kada treba da ti se vadi krv, uvek krećeš sa objašnjavanjima i blagim drhtajem u glasu, da je tebi sasvim dovoljno da se uzme krv iz prsta, doktorki će biti dovoljno, ti znaš.  Nakon što vidiš da mora vena, migoljiš se, pokušavaš da bežiš, moliš sestre, mene, obećavaš da ćeš biti zdrava … Sve su sestre nežne prema tebi i ti ih sve gledaš tužno i molećivo, do kraja. Kada te bocnu, to više nije plakanje, liči na urlanje i još nisi stigla ni da završiš svoje glasovno izlaganje, sve je gotovo.

Bris grla i nosa, opet bolno područje. Evo, još više ću da zinem doktorka, samo bez brisa. Mora bris. Onda moliš da to bude nos, ako ikako može da prođe bez grla. Obuhvatam te nogama i rukama, nežne reči pričam na uvo, vrištiš. Za ono što traje deset sekundi, mi trošimo nekoliko minuta, to je i radnicima laboratorije jasno, bilo u domu zdravlja, bilo u privatnoj praksi. Dok se vrtiš u mom krilu, ja te stežem jače i hop, završismo. Brišeš suze i sline rukavom i uvek konstatuješ da je grozno, ali mora.

Mesto broj jedan jeste ispiranje uveta. Nećuuuu! Nemoj mama, molim te. Dobro čujem, zdrava sam, ne boli me ništa. Sećam se da smo zašle uveliko u vreme pauze i danas vidim kako u prostoriji preko puta naše, voda vri za kafu. Vri voda, vriš i ti. Nisam mogla sama da te smirim, pridružila mi se jedna sestra. Nije ni to bilo dovoljno, došla je još jedna, plus ova što je držala špric. Nas četiri se izborismo sa tobom, a voda u džezvi do pola izvrila. Nije vredelo ni što ti je sestra rekla da ona voli da ispira uši i da te samo voda golica. Nije vredelo ni što je kratko trajalo i desilo se samo jednom. Kada god se približavamo ušnom odeljenju, odvodiš me u stranu i teraš me da ti obećam da nema ispiranja. Zato doktorka tebi pristupa najspecijalnijim metodama, kada treba instrument da ti prisloni uvetu, silno se trudi da ga nečim obloži i nestvrano je strpljiva.

Danas smo zlatice išle na neku proveru, kontrolu u klinici. Danas si plakala dok smo vrata klinike otvarali, iako te je unutra sačekala naša prijateljica. Više ti nije prijateljica, naglasila si. Da jeste, ne bi prošli put rekla da ti se vadi krv. Danas plačeš dok se skidaš, ležeš na krevet i moliš da te niko ne bode. Pregled je bio planiran bez bodenja i znala si da ti govorim istinu, samo je tvoj strah i unapred predviđena bol jača. To znam, zato što si mi i sama priznala, Nisam ti baš verovala, mama, iako te ja nikada nisam slagala. Valjda ću baš zato pamtiti tvoje reči kada smo izašle iz ordinacije, gde te niko ni noktom nije bocnuo. MAMA, DANAS SAM DŽABE PLAKALA!

Večeras tata i ja smišljamo strategije. Treba da te pripremimo za izvesna bockanja za par dana i lepo nismo pametni. Da li da krenemo svaki dan, po malo, da ti pričamo i objašnjavamo, razumemo te i tešimo ili da ti prvi put malo prećutimo i kao silno se svi iznenadimo da nismo tačno znali šta će se na pregledu desiti?

Marija Kalas nam je svakako u mislima i onaj ko ti je taj nadimak dao, po rođenju…

U mom neposrednom okruženju živi petogodišnja S. Vesela, bezbrižna. Njeni su roditelji kruti. Kruti do te mere da ona silno plače ako samo malkice isprlja garderobu na sebi. Pričam o njoj…

Kada smo se upoznale,  imala je dve i po godine i  pored mame i tate, najviše je volela mene. Tako je išla parkom i govorila prolaznicima, bukvalno, Volim Vanu najviše na svetu. Uvek bismo trčale jedna drugoj u zagrljaj i ja bih se vrtela sa njom u naručju do padanja u travu.

Volela je mala S. da mi se poverava, ko joj je u crtaću Pepa prase omiljeni lik, zašto voli pesmu o baki i kako pravi kule od plastelina. Pričala je i o vremenskoj prognozi, jer je sa roditeljima gledala vesti na televiziji i onda bi mi ozbiljno saopštila kako se sutra verovatno nećemo videti, jer će padati kiša. Ja bih je sutradan  sa mlađom ćerkom u gumenim čizmicama ipak malo sačekala. Kada bismo se uverile da će S. izostati sa druženja, nastavile bismo nas dve da šljapkamo po baricama. Možda uz dodatak, Mama, zašto i ona ne obuje čizme i trči sa nama?

Naše je druženje nastavilo da se odigrava, uz povremena odsustva usled promena u vremenskoj prognozi, čemu nisam pridavala preveliki značaj. Nisam primećivala da je nema čim bi se trava zaprljala, isto kao što mi je promaklo da je ona uvek besprekorno čista. Belo je bilo strogo belo ili se išlo u kuću na presvalečenje, kasnije, ispostaviće se i na ribanje, kako garderobe, tako i nje same.

Kada je imala oko četiri godine, počela je da iznosi lutke i knjige napolje. Deca su naravno tražila da vide, opipnu njeno carstvo i mala S. je nesebično delila, kao što su i druga deca delila svoje blago sa njom. Dok, jednog dana nije rekla da onaj ko je umrljao njenu knjigu o Ani i Elzi, treba odmah da joj vrati njen primerak iste. Njena je nova i bez mrlja. Deca su se u čudu gledala. Kako niko sem nje i još jedne devojčice iz parka nije imao primerak takve knjige, tata vlasnik knjige broj dva je bez pogovora doneo primerak knjige svoje ćerke i rekao joj, Evo, ovo je tvoja, čista knjiga. Odnesi je kući. Tada mi je sinulo koliko je veliko što je otac druge devojčice uradio. Shvatio je prvi u koliki će problem dete imati u kući, ako okrnjen primerak knjige donese. Na moju ogromnu tugu i bol, bio je u pravu. Dobila je zabranu da bilo šta iznosi iz kuće.

Situacija zamnjenih uloga, kada mali znaju više od velikih i više od sebe samih, ponovila se par nedelja kasnije. Pojavile su se vaške među decom. Roditelji su veoma dobronamerno skretali pažnju jedni drugima. Samo je moja S. borila borbu sama. Njena je misija bila da ispita ko je prvi dobio ta nepodnošljiva stvorenja po glavi. Išla je redom i ispitivala nas roditelje, da li se naša deca češu, dok je mama bezbrižno sedela na klupi i gledala u mobilni telefon. S. je prva među decom imala posebne gumice na glavi, za koje nisam ni znala da postoje, kako bi se osigurala da će je vaške zaobići. Bežala je mami u naručje čim bi se neko dete dotaklo po glavi. Na kraju je izjavila da je sigurno sve počelo od dečaka M., on je prvi prineo prste svojoj glavici. Sada sam već bila u ozbiljnoj dilemi, kakve poruke ovo dete dobija iz kuće…

U međuvremenu, desile su se promene u kući moje male drugarice. Kada je njen tata otišao u daleku zemlju, da zaradi više novca, tako je S. sve više brinula da li je dovoljno čista nakon igre sa drugarima. Stalno je zagledala svoje hulahopke, trenerku ili suknju, gladila ih rukicama i sređivala se. Mama je uvek bila po strani, pod izgovorom da neće da se meša u njenu igru, a mešala se i te kako u njeno detinjstvo i njeno bezbrižno pravo da se prlja.

Danas je petogodišnja S. silno plakala, nakon skakanja po toboganu. Nezaustavljivo. Toliko je plakala, da smo je naizmenično tešile moja mlađa ćerka i ja, da bi nam na kraju otkrila svoju tajnu. Ubiće me mama, vidite koliko sam se isprljala. Grlile smo se i brisale joj suze, moja muzgava i ja. Grlile i tešile da nema tog čuda na svetu koje veš mašina ne može da opere, a sve i da ne opere, Tebi će sva garedoba uskoro biti omalena, jer raseteš i sa tim rečima je dopratile do mame, posmatrača.

Grlile je dok sa mamom ne krene kući. Dalje nismo mogle.