Srce i radost za naše anđe

Slušam pažljivo mudrog muža mog, kada mi poručuje, Hej, ljubavi, one odoše, mi treba da smo uvek upućeni jedno na drugo, a njima da pružimo najbolje što možemo, nikako da im život posvetimo. Svaki put razum saglasan, u trenucima razgovora i srce mirno, ali zato kada negde otputuju obe, radosti imam za jedan dan. Radosti za nas dvoje imam uvek, samo nakon tog dana počne ozbiljno nedostajanje da me prožima.

Kako sve ume da bude i paradoksalno i smešno. Celim bićem volim kada su sa nama, radujem se svemu šti ima veze sa njima dvema, a opet ume da me umori svakodnevica, kao što je ručak imperativ za stariju, jer nas troje jedemo što u vrtiću, što u restoranu ili zgotivimo neka jaja, tako ona, koja je sama do početka nastave u školi, uvek treba da ima ručak, koji ume da mi predstavlja, narodski rečeno, kost u grlu, jer mi se ne kuva uvek. Em slabo volim da kuvam, em više uživam u raspremanju i pranju, em ona ne jede sve, pa tu i ozbiljno mozganje pada. Zato se unapred radujem vikendima, odmorima, kada svakako kuvam, ali opuštenije, jer nema brige da treba da je gotovo dan pred. Kuvam i za dva dana i Žolika se ne buni, ako sam se dovoljno potrudila da joj pogodim jelo.

Za mlađu svaki dan pripremam garderobu za ujutro, što bez problema radi i njen tata, samo  nekako sam to više prihvatila ja. To naravno nije nikakav ozbiljan posao, samo mi je opterećenje gledanje prognoze i šta se od garderobe sa čime slaže. Dovoljno je što sam samu sebe oblačila kao papagaja, ona treba da izgleda pristojno i zna se šta sa čime može da se uparuje.

Kada se umorim od ovih sitnih obaveza, a zanemarim učenje, preslišavanje, dogovore, trčanje i skakanje, onda bi trebalo da je prihvatljivo da kada negde dobrovoljno odu i ja budem u redu sa samom sobom, što i budem, dan do dva. Nakon toga ova rutina, na koju prigovaram, krene da me kopka. Doduše, možda manje od same rutine, u stvari gotovo sigurno, nedostaju njihovi glasovi, muzika, bat koraka, neprestana dozivanja i meni nikako udovoljiti. Pri tome, daleko sam od posesivne mame, radujem se iz duše da odu odavde i nadograde sebe, nego je već narod mudri poručivao, Navika je jedna muka, a odvika stotinu muka. Navikla sam da su tu i prijaju mi baš takve kakve jesu. Koliko god da mi je potrebno, modernijim rečnikom rečeno, resetovanje, veća je potreba za njima, sa nama.

Same su izrazile želju, koja će na Drinu, koja na Taru. Bez dvoumljenja i suzice otišle, zadovoljne, jer je i njima potreban predah od svakodnevice. Tek smo tri dana odvijeni i baš je prazno. Tiho. Nas dvoje, zahvalna, odlično, samo je on mudriji i svesniji od mene, da je to naš budući život i odlično se nosi sa tim, pa kada u nekom trenutku orkestar zasvira pesmu koju voli neka od njih dve, on se smeje i milo mu je, a ja se borim da ne zaplačem. Da li je to zato što je on tata ili je jednostavno bolje osvestio našu ulogu u njihovim životima, a pre će biti ovo drugo, on ne pati, on se raduje. Istinski.

Mislim da je u mom slučaju sazrevanje u pitanju. Mislim da se tako zove i da će starija za koju godinu otići i treba, da će mlađa još neko vreme biti sa nama, jer je mlađa, pa će prirodno i ona otići i tada se menjaju odnosi. E, tu sam te čekala Vana! Tim se momentima nisi bavila, a i zašto bi, kada se učiš da živiš sada? A sada mi kaže da pružim najbolje od sebe njima dvema, negujući odonos sa supružnikom svojim, a prirodni tok će već odrediti kojim će koja pravcem one da se otisne. Znam sigurno da će njih dve biti u kontaktu onoliko koliko im sada budemo podrška i kasnije koliko bude jaka želja , jer kada jedna ode, otišla je, posećivaće. Kada druga ode, otišla je , posećivaće i baš tako treba da bude, otišle one na drugi kontinent ili bile na par kilometra udaljenosti. Ja znam i osećam da radimo baš kako treba na njihovom zbližavanju, a kasnije će potrebe i okolnosti dati svoj sud.

Poletite i odletite gde je za vas najbolje, miluškice moje. Tata i ja vas pratimo i podržavamo gde god da je vaše buduće odredište, što me navodi na zaključak da patetika, bar u mom slučaju, nije prevaziđena kategorija. Neka nije, to sam ja. Zato odoh da vežbam tišinu i nas dvoje…

 

Leave a Comment