Месец: август 2017.

Zahvalna sam što sam se jutros probudila sa skrivenim osmejkom, iako je tek prošlo šest ujutro. Zahvalna sam što su me na podu dočekali moj kamen i lutkica, kojima prvo kažem hvala.

Zahvalna sam krenula na posao, jer me tamo čekaju deca koju volim, pre toga osvrnuvši se po sobama gde spavaju moji najmilji. Samo njih dok gledam kako spavaju, zahvalnosti milion je malo. Vrlo rado bih izljubila sve njih, samo neki na poljubac reaguju momentalnim buđenjem, pre vremena.

Onda sam pretrčala ulicu na crveno i znala sam da to nije dobro, jer sam sa tim prestala dve hiljade četvrte godine, pa mi je nekako prirodno bilo što vozač nije hteo  da mi otvori vrata, jer to nije trebalo da bude moj autobus, iako je još uvek bio na stanici, a ja ga sebi u bradu propisano ispsovala. Sledeći autobus  je bio udobniji za mene.

Zahvalna sam na odnosima sa najbližima, koji konstantno evoluiraju ili se samo menjaju. Zahvalna na NJEMU, jer ga imam, jer se imamo i čuvamo. Zahvalna na KIKIRIKIJU što imam čast da sam joj mama, koja trenutno smara, a ipak sa njom deli deljivo. Zahvalna na ŠMIZLI, što me uči da budem bolja i istrajnija osoba i što imam sreću da baš nju volim.

Zahvalna sam na BRATU, najboljem na svetu. Malo govori, a puno kaže, što sa njim upoznajem svet.

Zahvalna sam na MAMI i TATI što uspevamo i uspevamo da budemo ljudi koji se vole, uvažavaju, druže i poštuju potrebe druge strane.

Sa svima njima umem da se posvađam, ranije ihaj jako, sada odmerenije, jer mi ljutnja traje minut do dva, pa čekam da i njih prođe. Prepiremo se, usaglašavamo, ne slažemo, razumemo i ne razumemo i uvek na kraju nalazimo rešenje, jer tako hoćemo. Na tome sam veoma zahvalna.

Zahvalna sam što sam imala podršku roditelja u školovanj i lutanju. Zahvalna sam što me gluma zaobišla, a deca pronašla. Zahvalna sam na školi novinarstava i dobroj dikciji, kao i poznanstvima tamo stečenim. Zahvalna sam što sam radila jedno vreme za izvesnu gospođu deset sati dnevno, za sto maraka, jer mi je to iskustvo pomoglo da shvatim šta sigurno u životu neću raditi i kakve ću ljude izbegavati.

Zahvalna sam na svim pročitanim knjigama, kako onih iz kojih sam učila, tako i onih koje su mi samo ubrzavale protok vremena. U ime knjiga jednu izdvajam i biće zauvek ispod moga jastuka. Tajna je moja vodilja i savršeno mi je svejedno što je mnogi smatraju nedoraslom ozbiljnijem štivu. Hvala mami i sestri što su me od malena upućivale na knjige.

Zahvalna sam, o veoma sam zahvalna, na svim odgledanim filmovima. Baš volim što mi je u moru kvalitetnih i cenjenih autora, čije sam filmove odgledala, prva asocijacija na milinu oko srca film Notebook, bajka, a stvarna. Svaki put se obradujem ponovnom susretu Noah  i Allie, znam sve replike napamet.

Zahvalna sam na prijateljima i kumovima, to sa velikim pijetetom izjavljujem. Uvek, baš uvek smo tu jedni za druge, čak i kada se čini da ne ide, ide, jer je i to stvar svesnog, zrelog izbora i volje. Zahvalna sam što vole moju energiju i što mi ukazuju na greške, što nisu sujetni i što se baš mnogo smejemo. Kada dođe vreme da se tešimo i plačemo, mi se nakon utehe, koliko god ona trajala, ponovo radujemo, jer i oni, baš kao i ja, vole život svoj i u njemu najslađe trenutke.

Zahvalna sam na familji iz koje sam potekla, koreni mi potiču iz mesta dva hajduka. Koliko god da su se odnosi u familiji menjali, zahvalna sam na svima njima, jer eto tu sam i ja. Familji svako dobro, bili mi zajedno ili ne.

Zahvalna sam na putovanjima, putovanjima, putovanjima. Radujem se novim susretima i upoznavanjima ljudi, različitosti, lepote ovozemaljske. Zahvala sam odavde do Portugalije kada god letim avionom, jer je to moja iskrena pasija. Zahvalna sam na New Yorku i dosanjanom snu da uživo vidim legendu i nezvaničnog bliskog člana, gospodina Rober De Nira.

Zahvalna sam na udobnom dušeku i jastuku, toplom pokrivaču, jer sam zimljiva. Zahvalna sam što imam dovoljno u frižideru. Zahvalna sam mužu mom koji nam je veoma dugoooo smišljao najidealniju kuhinju na svetu i baš je takva ispala, te se zato i ne žalim što imamo prastari trpezarijski sto i četiri potpuno različite stolice. Kad god da bude drugačije, biće to najbolje za nas.

Zahvalna sam što sada pišem i upravo završavam lakiranje noktiju.

Love my life!

 

Ja sam oduvek volela telefon, otprilike kao kuma Zaga, koja je govorila Da bog da mi se prst osušio ako još jedan broj okrenem. Pravila je enormne račune na tadašnjem aparatu na kome su se brojke okretale.

Kada su moji roditelji zaključali brojčanik, vrlo brzo sam provalila kako tipkajući pločicom za prekid veze mogu da okrenem željeni broj, sa nulom, a kako me ta Amerika celi život mamila, tako smo kumsi i ja okretale američke brojeve nasumično i uredno se predstavljale sa početnom pričom da bismo samo da čujemo malo Amerikance. Neki su pričali sa nama, pa smo ih ponovo zvale, neki prekidali, neki se smejali. Volim telefon, prost je zaključak.

Volim ga i danas i jedna sam od retkih koja koristi fiksni telefon, em mi je paket takav, em mi se manje užari uvo. Istraživala sam razne mogućnosti na telefonu i trgla se. Samo, lakše je meni da se trgnem sa 28 + 12, nego njima sa dvanaest, petnaest, osamnaest…

Idem parkom, šetam ulicom, sedim u restoranu, posmatram sa terase, vozim se gradski prevozom i svuda situacija ista. Njih par drugara i drugarica se kao druže, a svako koristi svoj telefon. Eventualno se selfiraju i svako je opet u svom virtualnom svetu. Kući kažu da im je bilo super, a jedva da su svesni sa kim su u društvu bili.

Danima moje bliske prijateljice i prijatelji dobijaju epitete zahtevnih i strogih roditelja i to samo zato što  deci nije dozvoljeno da sa telefonima spavaju, samo zato što se traži da se mobilni odloži u zajedničku prostoriju, a da deca noć i san očekaju uz knjigu. Bogo, bogo, mnogo li je? Deca su nesrećna jer nisu konstantno na telefonu, bukvalno.

Viber, Facebook i WhatsApp su prilično pase, do skora aktuelan je bio Snapchat, sada sve više Insta, od milja. Gledaju fotografije jedni drugih, komentarišu, a po postavljanju istih čekaju komentare i reakcije i tako u krug. Važno je da ispadneš cool na fotografiji, a kada si stariji i faktor seksipilnosti je važan, kao što je važan  i broj pratilaca. Nikako ne treba ti da pratiš više ljudi. Veća si faca ako više njih prati tebe. Kupuju se pratioci. Vrli dostupna rabota. Kao što neki mučenik čeka u redu za građanastvo i vađenje lične karte, tako se lako kupuju pratioci. Followersi, indeed.

Kratko još da dodam na ovu temu. Svojevremeno sam slušala stručna lica i njihovo viđenje čitave stvari, da na ovakva i slična ponašanja utiče socijalna sredina, samopouzdanje deteta i varka kada nešto branimo deci. Deca neće prestati da rade određene radnje, samo će naći bolji način da nas pređu. Držim se toga, kao što se trudim da čujem i nju i vršnjake joj i opasno je teško naći meru. Mera možda i nije adekvatna reč u danima kada tinejdžeri prave selekciju, na primer fotografija. Kada nađu za shodno da je fotografija zabavna, a opet previše lična za široki auditorijum, oni onda prave private profil, gde su samo najbliži pratioci u mogućnosti da fotografije vide. Zato mislim da  pažljivo slušanje i dogovori daju bolje rezultate od zabrana, jer uvek postoji način. Otuda mera može da bude rastegljiva, a opet jasna.

Čestitke svima koji imaju bolje načine i rezultate.

Ja želim da budem bolja od grdobe. Želim da razumem i da nađemo način kako da pošast postane ispravna potreba u današnje vreme.

P.s. Ja i ne znam kako bi moji danas sa mnom i ja sama sa sobom. Delala, bitisala, funkionisala na datom primeru…