Ja sam oduvek volela telefon, otprilike kao kuma Zaga, koja je govorila Da bog da mi se prst osušio ako još jedan broj okrenem. Pravila je enormne račune na tadašnjem aparatu na kome su se brojke okretale.
Kada su moji roditelji zaključali brojčanik, vrlo brzo sam provalila kako tipkajući pločicom za prekid veze mogu da okrenem željeni broj, sa nulom, a kako me ta Amerika celi život mamila, tako smo kumsi i ja okretale američke brojeve nasumično i uredno se predstavljale sa početnom pričom da bismo samo da čujemo malo Amerikance. Neki su pričali sa nama, pa smo ih ponovo zvale, neki prekidali, neki se smejali. Volim telefon, prost je zaključak.
Volim ga i danas i jedna sam od retkih koja koristi fiksni telefon, em mi je paket takav, em mi se manje užari uvo. Istraživala sam razne mogućnosti na telefonu i trgla se. Samo, lakše je meni da se trgnem sa 28 + 12, nego njima sa dvanaest, petnaest, osamnaest…
Idem parkom, šetam ulicom, sedim u restoranu, posmatram sa terase, vozim se gradski prevozom i svuda situacija ista. Njih par drugara i drugarica se kao druže, a svako koristi svoj telefon. Eventualno se selfiraju i svako je opet u svom virtualnom svetu. Kući kažu da im je bilo super, a jedva da su svesni sa kim su u društvu bili.
Danima moje bliske prijateljice i prijatelji dobijaju epitete zahtevnih i strogih roditelja i to samo zato što deci nije dozvoljeno da sa telefonima spavaju, samo zato što se traži da se mobilni odloži u zajedničku prostoriju, a da deca noć i san očekaju uz knjigu. Bogo, bogo, mnogo li je? Deca su nesrećna jer nisu konstantno na telefonu, bukvalno.
Viber, Facebook i WhatsApp su prilično pase, do skora aktuelan je bio Snapchat, sada sve više Insta, od milja. Gledaju fotografije jedni drugih, komentarišu, a po postavljanju istih čekaju komentare i reakcije i tako u krug. Važno je da ispadneš cool na fotografiji, a kada si stariji i faktor seksipilnosti je važan, kao što je važan i broj pratilaca. Nikako ne treba ti da pratiš više ljudi. Veća si faca ako više njih prati tebe. Kupuju se pratioci. Vrli dostupna rabota. Kao što neki mučenik čeka u redu za građanastvo i vađenje lične karte, tako se lako kupuju pratioci. Followersi, indeed.
Kratko još da dodam na ovu temu. Svojevremeno sam slušala stručna lica i njihovo viđenje čitave stvari, da na ovakva i slična ponašanja utiče socijalna sredina, samopouzdanje deteta i varka kada nešto branimo deci. Deca neće prestati da rade određene radnje, samo će naći bolji način da nas pređu. Držim se toga, kao što se trudim da čujem i nju i vršnjake joj i opasno je teško naći meru. Mera možda i nije adekvatna reč u danima kada tinejdžeri prave selekciju, na primer fotografija. Kada nađu za shodno da je fotografija zabavna, a opet previše lična za široki auditorijum, oni onda prave private profil, gde su samo najbliži pratioci u mogućnosti da fotografije vide. Zato mislim da pažljivo slušanje i dogovori daju bolje rezultate od zabrana, jer uvek postoji način. Otuda mera može da bude rastegljiva, a opet jasna.
Čestitke svima koji imaju bolje načine i rezultate.
Ja želim da budem bolja od grdobe. Želim da razumem i da nađemo način kako da pošast postane ispravna potreba u današnje vreme.
P.s. Ja i ne znam kako bi moji danas sa mnom i ja sama sa sobom. Delala, bitisala, funkionisala na datom primeru…
Оставите одговор