Месец: септембар 2017.

Ovo je priča o devojčici, istoj i drugačijoj. Ovo je priča kada roditelji žmure namerno ili iz neznanja, a možda i iz sramote, jer je to na ovim prostorima uobičajena reakcija na svaku vrstu različitosti.

Obzirom da sam ja samo vaspitač i obzirom da je ovo opet priča iz parka, nisam dovoljno stručna da mogu da verbalizujem određenim nazivom drugačijost kod devojčice, već da samo primetim i konstatujem.

Površno, u kratkim razgovorima parkovskim, poznajem roditelje dve godine. Već nakon prvog susreta pitali su me za savet, jer se brzo došlo do teme ko se čime bavi. Saslušala sam ih , to umem, savetujem samo kada sam sigurna, a kako za pomenutu situaciju nisam bila sigurna, a opet ni dovoljno bliska sa roditeljima da ih negde uputim, klimala sam glavom, iskazivala empatiju, hrabrila ih da rešenje postoji i da će ga oni svojom verom i upornošću naći.

Devojčica je do četvrte godine nosila pelene, jer nije želela da ih skine, po rečima mame i tate. Jede supu, špagete, poparu, pije litar mleka dnevno i svaki dan po nekoliko čokoladnih bananica. Izgleda pomalo naduveno, a lepa je, prelepa. Ne voli da bude sa drugom decom, već samo sa bakama i dekama, koji je čuvaju dok roditelji rade. Misle da vrtić nije najbolje rešenje za nju. Malo sam se umešala konstatacijom, da bi joj možda ipak prijao vrtić i da umesto što sada mi pričamo, a ona sedi pore nas, priđu zajedno drugoj deci i budu joj podrška u uspostavljanju komunikacije. Ne, ne, ne razumete, deca su surova, a ona stidljiva, samo bi je povredila. Dobro, jeste li pokušali? Bolje da ne znate… Ućutim.

Primetila sam da sve što može sama, oni rade umesto nje. Ona bi da skine jaknu i malo je uvrne, oni su je već skinuli sa nje. Ona bi da popravi čičak na patikama, oni je stavljaju u krilo, bez objašnjenja i lepe patike. Ona bi da ponese ranac kada krenu kući, momentalno joj ga uzimaju i nose ga oni.

Je li to žmurenje na drugačije, neprihvatanje ili nebriga i zanemarivanje u nekom svom obliku? Mnogo sam mislila o njoj i kako bi bilo dobro da mogu da im priđem i šapnem da eto možemo i zajedno da nađemo pravo stručno lice za nju, da se raspitamo o potencijalnom boravku u vrtiću, ali znate onaj osećaj kada neko neće ništa od vas, već samo da vam priča i priča, na kraju jadikuje i žali, a ne čini ništa. Povukla sam se, zbog sebe, jer sam osećala tugu i nemoć, a bilo mi je mučno da budem svedok tapkanja u mestu, a već su dve godine prošle od kako to jesam.

Ja se i danas sa njima učtivo pozdravim, sa devojčicom  izgrlim, izljubim i idem dalje. Odbijam misli od sebe koliko je vremena devojčica već izgubila, teram ih i kada mi poručuju da još mnogo može da se uradi, jer su njeni roditelji tako odlučili. Svaka moja uloga je završena, ako je uopšte u ovoj priči i bilo.

Ja se verujem i nadam da će se u ovom i sličnim slučajevima, naći hrabriji od mene, ili što je važnije bliskiji ljudi, koji će ukazati roditeljima na sve mogućnosti za dobrodit njihovog deteta. Mogu samo da nagađam koliki su to izazovi i za roditelje i za dete, kao  i da od srca navijam za što uspešnije odrastanje i sazrevanje.

Toliko…

 

---

Na početku da apostrofiram, ako ste jedan od onih roditelja koji najbolje zna šta je za vaše dete jedino dobro, ako ste nespremni na kompromise, ako ste lovac na greške, razmislite još jednom pre nego što krenete u proces adaptacije, kako biste izbegli izreku Sizifov posao, jer ćete baš to dobiti.

Spremili ste se vi odrasli da je vreme da vaše dete krene u vrtić. Spremni ste jer treba da radite, imate neke planove, održavate trudnoću, želite prirodno okruženje za vaše dete i malo vremena za sebe, razlog je sada nebitan. Dakle vi ste se mentalno spremili. Nakon vaše odluke, krenite da pripremate i dete, prvo razgovorima, a onda šetnjama do potencijalnog vrtića, kratkog razgledanja. Zatim možete da se duže sa detetom zaržite u samom objektu ili dvorištu, kako bi dete uvidelo da mnoga deca već borave u vrtiću. Uvek, baš uvek imajte na umu da akcenat tokom razgovora o odlasku u vrtić poprima oblike ponovnog spajanja nakon boravka u istom. Pričajte detetu da odlazite na posao, da zahvaljujući poslu možete da imate hranu, igračke, putovanja, da to odrasli rade. Recite detetu, sve vreme ga milujući, da će dok ste vi na poslu ono biti u vrtiću, gde ima mnogo dece, da će upoznati nove drugare, videti nove, drugačije igračke, kao i da će o njemu voditi računa vaspitači. Izbegnite zatrašivanje deteta vaspitačima i kolektivom, rečenicama, Moraš lepo da se ponašaš, Nemoj da plačeš, Videćeš ti tamo šta sme da se radi, Sve mora da se pojede i slično. Jasno da dete izgovarajući ove rečenice udaljavate od ideje prihvatljivog mesta za njegov boravak, a takođe i stavljate prevelika očekivanja pred samo dete.

U vrtiću se deca igraju, druže , imaju pravo da pitaju kada osete potrebu za tim, imaju pravo da im nešto prija ili ne prija. Poželjno je da dete sa sobom na adaptaciju ponese nešto njemu bitno, igračku, flašicu, ćebence, zavisno od uzrasta, a sve u cilju kako bi osećalo toplinu svoje porodice i doma. Vaspitač će u dogovoru sa roditeljem procenjivati vremenski period za svaki dan detetovog boravka, u početku u prisustvu roditelja, kasnije bez. Vreme će se produžavati i dete će se prilagođavati onim tempom koji njemu odgovara. Stoga, dragi roditelji, staratelji, pokušajte da ne ubrzavate sam proces, već ako ste u mogućnosti odvojte dve nedelje za kvalitetnu adaptaciju, što predstavlja neko optimalno vreme. Ipak, imajte na umu da je nekom detetu potrebno više, nekom manje vremena i poštujte svoje dete u tom pogledu. Ako pak niste u mogućnosti da adaptaciji pristupite kao što je predloženo, možda u vašem okruženju postoji neko kome dete veruje, baka, deka, sestra, prijatelj ko to može da učini umesto vas. Ukoliko ni tu mogućnost nemate, što više i nežnije ponavljajte detetu koliko vam je ono važno i da jedva čekate da ste opet zajedno, te nabrajajte sve moguće aktivnosti koje ćete  zajedno obavljati čim se ponovo sretnete.

Recite vaspitaču šta vaše dete voli, na šta je naviklo, a vaspitač će vam već objasniti šta je u preksi primenljivo i u vrtiću, u kolektivu. Kada razgovarate sa detetom i vi i vaspitač, razgovarajte u nivou detetovih očiju, kleknite, čučnite, kako bi dete osetilo sigurnost i verovalo vam. Zato je takođe važno da svaki dogovor oko uzimanja deteta ispoštujete i da ako je adaptacija u toku, a vi obećali brzi povratak, neka tako i bude. Ako je u pitanju duži vremenski period, povežite ga sa određenim događajem, Dolazim po tebe čim se probudite ili Kada se završi užina…

Kada dete uzmete iz vrtića, nemojte ga zasipati pitanjima šta je jelo, da li je išlo u toalet ili komentarisati ako je upraljalo komad garderobe. To je samo konad garderobe. Umesto toga ga pitajte kako se osećalo u vrtiću, šta mu je prijalo, šta bi volelo da je drugačije, a na kraju dozvolite svom detetu da možda ništa neće da vam prenese, sto ne znači a priori da je patilo, bilo ugnjetavano i neprimećeno. Možda vaše dete slaže svoje utiske, pa će vam iznenada ispričati određeni događaj ili i više od toga.

Mnogo ljubavi, strpljenja, nežnosti, poljubaca i zagrljaja, zagraljaja je sve što je detetu potrebno, uz važnu napomenu; sve ovo treba da se odvija dok idete do vritća ili ka kući. Kada dođete do vrata sobe, kratak poljubac i zagrljaj, uz neizbežan osmeh, vaše uzbuđenje neka izleti iz vas samo ako mora, suze i strah neka prokuljaju iz vas, jer je prirodno da je tako, onda kada ste iz vrtića izašli. Poželjno je da ne naginjete uvo na vrata sobe, jer vas neko može iznenada udariti, a i zato što vi niste ostavili dete da biste razvijali svoje detektivske sposobnosti, već da se uklopi u vrašnajčku grupu, gde mu je i mesto.

Navijam, od srca, za sve vas!