Postoji taj izraz, Pazi šta želiš, može i da se ostvari, kao što Univerzum razume i ako je rečenica u negaciji, pa baš takve situacije šalje. Mudar čovek je rekao, Kakve su ti misli, takav ti je život i sada evo jedne priče iz okruženja, koja potvrđuje istinitost pomenutih tvrdnji.
Dete, majka i deka su glavni akteri priče. Dete se upisuje u vrtić i predlaže se period adaptacije. Majka i deka negiraju potrebu za adaptacijom, jer dete voli decu, Šta vaspitači znaju, kakve su to nove metode, po malo? Jer, dete voli decu u parku, igraonici, a tek treba da nauči i prihvati pravila boravka u vrtiću. Postepeno. Opet negacija od strane odraslih, Valjda mi znamo šta je najbolje za naše dete! Što ste ga onda upisivali u vrtić, kada sve najbolje znate, mislim se. Dolazi odgovor, mislima prizvan, Ma, ima bre da dolazimo u šest po dete, ako mi tako hoćemo.
Kada tako krene adaptacija, šta mislite koje su šanse da budući detetov boravak bude bezbrižan, prijatan, prihvatljiv? Posebno ako se ima u vidu da je majka kao jedinu napomenu o detetu, gde je moglo da se ispiše šta dete voli, šta mu prija, na šta vaspitači da obrate pažnju, napisala da želi da joj dete bude NEPOVREĐENO fizički. Čak nije ni sročila rečenicu pristojnije, da bi volela joj je dete bezbedno. Ok, možete da pogađate šta se desilo trećeg dana boravka?! Povredilo se… Mamin fokus se ostvario.
Dete je preskočilo sledeći dan boravka u vrtiću, uz salve komplimenata, pod navodnicima, na račun vaspitača i došlo sa ranom, da ga neko drugi čuva i brine o njemu, uz obaveznu napomenu, Pošto si nemoguće dete, ostaćeš u vrtiću do zatvaranja! Odlično.
Ovo dete može bolje. Ovo dete može više. Koče ga roditeljska razmišljanja i drskost kao takva. Uče ga ružnim, neprihvatljivim reagovanjima i ja ne mogu da se ne zapitam, što ste gospođo i gospdine želeli ovo dete? Jeste li imali bilo kakvu svest stvarajući ga, želeći ga? Šta mu tačno poručujete svojim postupcima o nasilnom odvajanju i najdužem mogućem boravku u vrtiću? Gde ste u celoj priči vi, roditelji? Koje mu poruke šaljete pre spavanje, šta ga savetujete kada izađe iz kuće, kada krene u vrtić? Oseća li to dete sigurnost u bilo kom momemntu u odnosu na vas, roditelje?
Pomenuto dete i deca iz sličnih okruženja, mada su sve priče tužne same po sebi, osetiće bes. Osetiće se iznevereno, a reakcije možemo samo da pretpostavimo. Od ispoljavanja agresivnosti prema sebi i drugima ili kombinovano, do povučenosti i apatije, a između još sijaset loših. Loših po dete. Budućeg ravnopravnog člana socijalnog okruženja. Varamo se ako mislimo da će da prođe i da će se dete već snaći, jer ovakvi modeli ostavljaju trajne posledice na mentalno, emotivno i fizičko zdravlje, a o tome se ne misli uopšte, jer je dete malo. Sve se to urezalo u detetovu glavicu i samo čeka momenat da eksplodira, na ovaj ili neki drugi način.
Koliko puta sam i sama pravila greške u odnosu na našu decu, koliko puta su nam se oboma ponovile. Isto toliko puta sam čitala literaturu o deci, savetovala se, baš kao i juče dok sam pila kafu sa porodičnim prijateljem, neuropsihijatrom za mlade. Pitam, bez stida, jer hoću bolje. Preskačem pitanja kada sam sigurna, a intuicija mi nepogršivo alarmira kada je tako.
Zaključak ne treba da bude ni savet, ni molba, već osvešćivanje. Bavimo se svojom decom, suštinski. Osluškujmo, postavljajmo jasne granice i pravila. Šaljimo im poruke da su nam važna, istovremeno voleći i negujući sebe i sopstevene potrebe. Davno je rečeno, zadovoljan roditelj, zadovoljno dete.
Baveći se sobom i postavlajući sebe sebi kao najvažnije biće na planeti, učimo dete da bude sebi važno. Onda će već dete pronaći svoje mehanizme voljenja života u punoj svoj snazi…
Оставите одговор