Ona je bila milo biće, dve godine staro kada sam je upoznala. Najspretnija fizički, najokretnija, veoma otvorena za razgovor. Tako mala, svojevremeno, znala je da odgovori bez razmišljanja. Pametno, mudro, odlučno.
Danas ona ima četrnaest godina, jedan je razred ponovila, zamalo još jedan. Nekim čudom je upisala srednju školu, a kako će biti dalje videćemo.
Sećam se njenog osmeha i beskrajne radosti kada smo zajedno. Volele smo da se grlimo, stopimo zajedno. Divila sam se njenom umeću bivstvovanja. Kao što sam se brinula za njena konstantna kašnjenja. Da, brinula sam se za nju, a bilo je upućeno roditeljima. Nikada nije došla ili bolje rečeno dovedena na vreme, kakve god aktivnosti da smo planirali. Starije i iskusnije su brinule više od mene, jer su predosećale krah.
Kasnila je na časove, odsustvovala bez valjanog razloga i svi su joj sve do nekog momenta pravdali. Dok se nije desilo posrnuće. Tako očigledno. Roditelji su se prepucavali preko nje, razveli u nekom trenutku, našli neke bolje polovine, a ja sam je viđala samu, usamljenu, ili sa nekim društvom za zaobići.
Deca su je volela, prihvatala. Uvažavala i bez prozivanja joj prilazila. Jer, ona jeste milo biće. Jer, ona ima kvalitete. Jer, ona jeste dobro dete i dobro biće. Njoj je nedostajala podrška. Podrška najvažnijih. Da može, da ume, da je sposobna, da je pametna.
Ispustili su je, a nije imala u glavi ni jasna pravila, ni jasne granice, pride bila je i suviše mala, mlada da ih prepozna. Njena odgovornost je za mene nepostojeća. Ona živi kako je najbolje uspela da istrgne iz sebe. Ona se dovija, laže, odrasli je pokrivaju. Ona više ni ne laže, istinu govori, koju nema ko da čuje, jer je sama. Na papiru nije, ali po svim ostalim pravilima, potpuno je prepuštena sebi, sa svojih četrnaest godina.
Šta se onda dešava, mili moji? Treba li tada da reaguje neko drugi? Kompetetniji? Imamo li poverenja u njih? Verujete li vi socijalnoj službi? Verujete li da će uraditi pravu stvar za ovo i još mnogo druge dece? Verujete li u pravdu, nakon svega? Možda je prikladnije pitanje, u šta tačno verujete kada je očigledno da postoji zanemarivanje deteta od strane roditelja ili staratelja? Ja im ne verujem skoro pa ništa.
Ako je roditelj izgubio pojam roditeljstva, ko je onda nadležan da brine o tom detetu? Institucije, ma, dajte, molim vas. Bake i deke? Prijatelji? Kako i kada se određuje stepen odgovornosti? Pitanja je mnogo i sa njima se susrećemo stalno, dok odgovor lebdi. Nejasan. Neprecizan. Nepoverljiv. Stran. Čudan, u najmanju ruku
Bez razvodnjavanja pomenute teme… Kome biste vi prijavili, ako biste uopšte, da neki vaš komšija, ne vodi dovoljno ili adekvatno računa o svom detetu? Da li biste se usudili da se nekome obratite od institucija ili biste okretali glavu? Ja baš nisam pametna. Teško mi je da priznam da tamo neki zanemarujući roditelj, sa svim svojim zanemaraivanjem, manje štete nanosi nekom mladom biću, nego li će ikada čitav sistem. Jer je truo i jer se davimo u njemu, jer je sedmoro dece, prijatelja moje dece, oterao dalje negde. Toliko daleko su otišle sve priče i navodni projekti, da će devojčici sa početka teksta biti svakako bolje kod takvih roditelja, nego bilo gde drugde.
Izostaje škola u prepoznavanju problema, institucije neme, roditelji mentalno odlepršali i dete samo, gde god da je.
Mislimo o tome, jer se boljitak jedva vidi četvorostukom dioptrijom!!!
Оставите одговор