Dečje razmirice i roditeljske reakcije

Kada je pre sedam godina naša starija ćerka polazila u prvi razred, dobro sam zapamtila jedan od mnogih, dobronamernih, saveta drage  joj učiteljice. Poštovani roditelji, nemojte odmah, na prvu loptu da reagujete na nesuglasice vase dece, jer dok vi dođete kući, oni su ponovo u dvorištu zajedno, nasmejani. Ovime izuzimam ozbiljnije povrede među vršnjacima, kako mentalne, tako fizičke.

Sada, treba biti mudar, nepristrasan i proceniti je li situacija za reakciju ili će je već deca rešiti. Ovde bih se zadržala na resivim dečjim nesporazumima i neprimerenim roditeljskim reakcijama.

Jedan mio, pametan i nadasve duhovit dečak, priča iz naše zgrade, ne može da dođe do izražaja od konstantne senke svoje majke. Jer šta god da on uradi ili ga previše hvali, Najbolji si sine, niko ne zna to kao ti, do trenutaka kada ga napada, Kako si mogao to sebi da dozvoliš, milion puta sam ti rekla da niko ne sme da te bije. Dečak ima četiri godine. Požali se ona komšiluku na batine koje on dobija, a ja ga uredno vidim sa terase kako i on začikava decu, igra se i aktivno bi da učestvuje u sopstvenom detinjstvu, kada ga majka ne vidi. Jedan dan ga pitam zna li mama da i on voli da se šali sa decom, igra i začikava? Kaže mi da ne zna, ali da ja mogu da joj kažem. Potpuno me razoruža svojim osmehom i iskrenošću. Naravno da ništa nisam rekla mami, samo sam potvrdila svoje pretpostavke da su njene reakcije prejake, prezaštitničke i da se u biti ne trudi da upozna svoje dete. On za nju izgleda baš onako kako ga je ona zamislila…

U drugoj situaciji tri porodice se druže još iz vrtića i devojčice su druženje nastavile i tokom škole, jer su sve tri u istom razredu. Avaj, da li je to bila dobra pretpostavka? Sve do četvrtog razreda mame su se razumele i imale razumevanja za dečije reakcije. Dok se jedna mama nije probudila i shvatila da je njena ćerka bolja od druge dve ćerke nečije. Njena ćerka najbolje zna šta se radilo u školi, ne treba da se dovodi u pitanje ono što ona kaže. Devojčica je za mnogo toga najtalentovanija, najspretnija i naravno najlepša. Druge dve mame, objektivne i prilično osvešćene našle se u čudu. Gde nestade iskrenost i poverenje koje su gradile godinama, one, deca, čak i muževi, jer se druženje nastavilo zajedničkim putovanjima, letovanjima… Nema izlaza, jer mama ne želi da čuje bilo šta drugačije od onoga kako ona vidi svoju ćerku i njena verzija njenog deteta je jedina ispravna.

Koliko puta ste u parku, na igralištu, igraonici bili svedok kako treba da se ponašaju savršena deca, a kako se ona zaista ponašaju? Koliko puta su baš svršene mame, ponekada i tate, reagovale na nepravdu nanetu njihovoj deci, a pri tome, bar se malo ne uputivši u kompletan događaj, kada već moraju da se umešaju? Po pravilu takvi se tipovi roditelja najčešće i nameću u razrešavanju dečijih nesuglasica.

Mi smo decu učili da sama rešavaju, davali primere a mogu da kažu da im nešto ne prija i da nastave igru, a ako bi se i dalje osećali loše u određenom društvu, da se ili požale vaspitaču, roditelju ili da promene društvo. Što jeste izvodljivo. Nikada nismo ad hoc reagovali ako bi se neko nama požalio na naše dete, da odmah krenemo u napad, kao što smo pažljivo slušali naše dete ako bi nam iznosilo određene zamerke na ponašanje svog druga ili drugarice. Da rezimiram, reagovali smo saslušavši  obe strane i upućivali da se ponašaju jedni prema drugima na način koji obema stranama odgovara. Ako baš nikako ne mogu da se slože njihove enrgije, diskretno smo upućivali decu na drugu decu, a najčešće su obe to same činile.

Budimo mudri, jer je to odlika odraslih ljudi, da realno sagledamo ponašanje svog deteta i njegove reakcije na drugu decu i iz prikrajka posmatrajmo njihovu igru. Nezrelo je i nedopustivo da glumimo sudiju i lovca u igri žmurke i ko se prvi zapljunuo.

Leave a Comment