„Mama, igraj sa mnom“, jedna folklorašica, jedna učilica, iskušenja mnoga i profesorka

Večeras gledamo bilion fotografija na nekom ostarelom kompjuteru. Koliko se toga u našim životima promenilo, kao da je film potreban da bi se opisalo. Moj najjači utisak je koliko su nam deca porasla, zatim gde smo putovali, ko je i dalje aktuelan u našim životima. Najtužniji trenutak jeste svakako gledanje lica koja su otišla baš zauvek od nas. Opet i radost na prisećanje zajednički proživljenih momenata.

Jurca se ovih dana, evo već četrdetesetak tačnije. Jurca, jer su mnogobrojne obaveze i zadovoljstva bile želje naših devojčica. Jurca se i zato što može. Dobro smo i zdravo, pa se da ispratiti. Zato sam svakog drugog ponedeljka i srede na istom mestu, čitavih četrdeset pet minuta sama. Mogu da radim šta hoću. Kako je ipak kratko vremensko ograničenje, ja pijem kafu, ponekad čaj sama ili u društvu. Kada sam bez društva čitam, pišem, razmišljam i slažem. Valjda to ide sa godinama, mislim na ovo slaganje. Slažem sebe i svoje kockice. Zadovoljstva i ona koja su to manje. Prekjuče sam pisala zahvalnosti u svoju svesku, što me je neopisivo opustilo i ohrabrilo. Zato i jeste malo bez veze što sam to poslednji put radila pre tri meseca, kada je tako ozbiljno dobra hrana za dušu.

Moj dan prekjuče je bio baš nekako neshvatljiv. Zadovoljstva na kašičicu, na sekund od otkazivanja ponovljenih časova vožnje. Ponovljenih, jer dozvolu imam, ali iskustvo fali, a moje dve se u vapaj dale da sam jedina mama od svih drugarica, rođaka i kuma koja ne vozi. Sad ću da vam pokažem! Elem, ipak odem na vožnju, uz molbu učitelju da sam samo za poligon u mogućnosti, jer mi je takav dan. Pristane i malo bolje uvežbam moju poteškoću, zvana uzbrdice, da bi onda rekao, Ajmo ipak na ulicu, dobro ti ide. To učiteljevo, instruktorovo, dobro ti ide, krenulo je da mi menja dan. Možda je u početku on verovao u mene više nego ja, ali je postigao da do kraja časa i ja verujem više u sebe. Dobro sam vozila, časna reč.

Tako radosna odem po mlađu u vrtić i za pet nijansi mi se popravi raspoloženje. Zahvalim se njoj na postojanju i napišem poruku zahvalnosti  instruktoru. Onda sretnem dve divne dame, mame vršnjaka iz grupe, kojima sam bila lepa i zračljiva. Još stepen više u lepoti naizgled slabo obećavajućeg dana. Potpunu svetlost doživim sa jednom mojom profesorkom, negde pre nego što će deca u krevet. Da skratim, profesorka je rekla suštinu, kao najbolji terapeut i ja se budim iz mojih mora i preispitivanja.

Bez čuđenja prihvatam da su pravi ljudi uvek na pravom mestu. Ja sam odgovore možda naslućivala, bila im blizu, ali čarobna reč u čarobnom trenutku, e, to je blago. Jer poslednjih dana sam bila sklona nekim brljotinama i preozbiljnim analizama. Sada sve to isto radim, samo bez tenzije i kao da je dan D, pa moram odmah sve da menjam, rešim i slično.

I, kako sada da izbegnem kliše, kada sam mu sklona, baš kao patetici. Moja porodica, moja ispovedaonica, tu je, moja, naša konstanta. Ipak, pobednik večeri je ona, naša folkolorašica, jer i dalje najviše pauze u učenju troši na uvežbavanje koraka i još imam tu čast da me uvek zove u stalnu, privatnu publiku. Topila sam se, a i naigrala. Sinoć me je prvi put zvala da joj budem partner u igri, Mama, igraj sa mnom, videćeš nije teško. Možeš ti to. Bokte, moje rečenice. Zaigram prvi put u životu, ako izuzmem igranje sa našeg venčanja, koje je kuma provalila da je lažno, a žipon ga prekrivao. Jer, ja umem da podržavam muziku gornjim delo tela, ali za noge lažem, pa mi je venčanica bila dobro pokriće. Ubedila me ćerka da mogu i bez skrivanja nogu da je pratim i uz par vežbanja budem njen dobar učenik. A, reci mama, mislila si da je lako igrati folklor? Niti sam rekla, niti mislila, odatle tebi dobra kondicija i sva zategnutost koju imaš. Od sada si moj lični trener, jer teretanu tek planiram.

Fotografije, sećanja, odrastanje, preispitivanje. Sve sam to ja, kao verovatno i mnogi drugi. Samo bez žala, već sa vizijom, željom i radom. Potvrdilo mi dete koliko je važno i značajno raditi sa sobom i na sebi. Zato i zahvaljujem svim iskušenjima, koja su me prizivala ovih dana i pametno donešenim odlukama, kao i unapred planiranim putovanjima, kako njenim, prvi put dalekim bez nas, tako i svim budućim našim porodičnim i bračnim. A bez mene meni i  ljudi oko mene, sve bi bilo puko postojanje.

Hvala dragima na postojanju, što pored mene fizički, što na fotografijama i najpre u srcu, a srce mi je  puno i još ima mesta…

Comments

Leave a Comment