Da li postoji vršnjačko nasilje u predškolskom uzrastu

Bila sam svedok situacije gde je petogodišnji dečak svesvno verbalno  provocirao i vređao trojicu dečaka starosti šest godina. Stariji dečaci su se, nakon par minuta, pogledom dogovorili da krenu u napad na mlađeg provokatora. Izgledalo je kao da predatori kreću na plen, jer su ga opkolili sa tri strane. Epilog mogu samo u mislima da imam, jer je sve ovo videla  još jedna odrasla osoba, mama jednog od dečaka i reagovala momentalnim razdvajanjem.

Ovo je priča sa dečijeg rođendana, u igraonici, gde je apsolutno nemoguće imati kontrolu nad svom decom, ma kako dobar da je animator ili animatori. Dečaci se se sa nekakvom namerom izdvojili, na mesto gde je retko ko mogao da ih vidi. Koškali su se i zadirkivali, mlađi je hteo sa njima u igru, starijima to nije delovalo kao dobra ideja i desilo se pomenuto.

Roditelji bezbrižno ćaskaju, što je u redu, na dečijem su rođendanu, mada bi isto bilo sasvim u redu da povremeno ustanu i pogledaju svoju decu. Saznala sam, prilično sigurno, da provokatora biju i da i on bije i postrojava roditelje, kao  i da mu oni ne mogu ništa, roditeljeve reči. Saznala sam takođe da je otac jednog od napadača na nemilu situaciju reagovao rečima, Razbiću te kada dođemo kući, znaš me dobro i sve začinio ozbiljnim psovkama.

Da li su i u kojoj meri odgovorni samo roditelji? Verujem da jesu. Najviše oni, a tek procenat do dva situacije njihove životne, borba za opstankom i gubljenje kontrole, što ih opet ne opravdava. Jer, ko si ti da gubiš konce nad malim bićem, koje si valjda iz ljubavi stvorio, zato što si nezadovoljan platom, odnosom na poslu ili određenim bračnim problemima? Što to ne rešavaš tamo gde problem postoji, već praviš novi u svojoj kući? Pred tobom raste nasilnik, kome neće biti strano kada ojača i tebe nadjača da i tebe napadne!

Je li vršnačko nasilje kada je uvek jedna devojčica kraljica, a sve druge njene sluge u vidu psa, koje ona pokušava da jaše. Kada je glavna odsutna, njene pokorne se dogovaraju koja će biti kraljica, da i one probaju tu ulogu. Uz napomenu da glavnoj to ne sme ni da se pomene, jer je ona mozak čitave igre.

Je li vršnačko nasilje kada se tri petogodišnje devojčice dogovaraju da će izostaviti sa proslave rođendana četvrtu, uz izgovor da rođendana neće ni biti, a one će se ipak krišom naći?

Izvinite, ja sam se uverila da nevinija i čistija bića ne postoje od dece i da kao takva imaju velike šanse da izrastu u zdrave ljude, ako se roditelji njima bave, bez batinjanja, zaključavanja u mračne prostorije, pretnje ostavljanja, ukidanja obroka i raznoraznog drugog neprimerenog šikaniranja i kažnjavanja, bezgraničnog gledanja u ekran tableta ili telefona.  Šta možemo da očekujemo od roditelja, a još važnije od njihove dece, koja se na ovakve i slične načine bave svojom decom? Pa, baš to da imaju potrebu da već nakon pete godine, možda i ranije, to još uvek proučavam, stvaraju nekakve klanove, sklonost ka napadanju slabijeg, ignorisanju neke tamo dece.

A onda su baš ti i takvi roditelji najglasnij ako njihovo dete doživi i najmanju neprijatnost. Ja sam ga rodila, ja ću da ga bijem, kažnjavam, a ne neka tamo deca i opet silom rešavaju situacije u kojima su se našla njihova deca. Ništa prvo da provere, da porazgovaraju sa svojim detetom, saslušaju i drugu stranu. Kako će oni i biti u stanju za zdrav dijalog kada ga i sami nemaju u svom domu?

Pričaju li roditelji sa kraljicom kako se oseća dok naređuje i da li bi volela da se nađe u ulozi psa? Naravno da ne pričaju. Ako i pričaju, oni je tapšu po ramenu, Bravo, ti si faca, ti treba da naređuješ, a vrlo verovatno da je i samo dete svedok nekih pogrešno postavljenih uloga u svojoj porodici, da i tamo neko nekome neprimereno naređuje ili je previše isperd ekrana, dok se mama i tata bave važnijim stvarima, te je naučila iz, recimo jednog od mnogih nasilnih, crtanih filmova, kako da bude glavna. Povratak na ispravan put i zdrav rezon izostaje, jer roditelji ne stižu još i njome da se bave.

Zaključak i savet nisam najstručnija da dam, možda donekle. U jedno sam sasvim sigurna, bavimo se svojom decom, slušajmo ih, voleći ih i  milujući dugo. Ako ne znamo kako ili ipak i pored zatvorenih očiju na probleme u ponašanju svoje dece, uočimo neku drugačijost pitajmo neke stručne osobe kako treba? Niko nije nikada rekao da je roditeljstvo lagano i da se samo po sebi dešava, mi smo aktivni učesnici u odrastanju našeg deteta od momenta kada se rodilo i prvi njegovi modeli u ponašanju. Zar stvarno želimo da gajimo nasilnike, bezdušnike, nesrećne duše, koje će sutra i na nas dići ruku ili razviti isti ignorantski nastup kakav su dobijala od nas?

Leave a Comment