Verujete li detetu pri prvom iskazu?

Tužna sam, kivna, ogorčena, šta mislimo da stvaramo od naše dece, skačući na svaki mig njihov. Helou! Jesmo li i sami bili deca i je li baš naša reč bila sveta, bez bilo kakve provere?

Ja sam uvek na strani deteta, posebno ako je zapostavljeno ili zanemareno iz bilo kog razloga. Ono je duplo više zbunjeno od dece koja rastu u strukturalnim porodicama, gde se poznaju pravila i granice i gde se ljubav kao takva neguje. A, evo decenija je prošla od kada sam umišljala da sam rodila boginju lično, dok me nisu osvestili prijateljica i dvojica prijatelja, rečima, Ona može da bude tvoja boginja u srcu, ali razum uključi, pod obavezno. Tada me je jedan od pomenutih prijatelja upitao verujem li ja svom, tada petogodišnjem, detetu apsolutno?! Ne sačekavši odgovor, prosvetlio me je, bukvalno, sledećim rečima, Ja mojoj deci verujem, ali i raspitujem se, proveravam, jer nije uvek onako kako dete interpretira da jeste. Moja je ljubav jačala svakog dana prema njima, ali sam za realnost bio i ostao  vrlo otvoren.

Kako biste reagovali kada bi vam trogodišnje dete reklo da ga neko bije, na primer? Da li biste po automatizmu poverovali i krenuli da se obračunavate sa detetovim vršnjakom, a možda i njegovim roditeljima ili biste dete saslušali, posavetovali se sa bračnim partnerom i nenametljivo krenuli u istinitost? Možda biste dete pomilovali, izrazili empatiju, osluškivali ga i pratili ili biste baš odmah reagovali? Samo se pitam.

A može i ovako, šestogodišnje dete vam se obrati za pomoć, jer ga drugo dete maltretira fizički, verbalno, emotivno ucenjuje. Nastojite li, nakon zagrljaja i osećaja da razumete dete, da malo zajedno odćutite na temu i sačekate da se čitava situacija slegne, prethodno sklonivši dete iz potencijalne opasnosti? Pri tome sijaset reakcija vam je na rsapolaganju, od obračunavanja sa vinovncima, do bezrezervnog poverenja ili pak neprimerenog tešenja, Bebo mamina i tatina, niko tebe ne sme da dira, ne pitavši bebu za sled događaja?

Može i tako. Onda bebe porastu, bebe koje svakako odavno to nisu i naviknu da će roditelj uvek i samo njima verovati, pa krenu sa činjenjem mnogo ozbiljnijih radnji. I da vam kažem, njihova je odgvornost na početku školovanja minorna, jer deca rade po modelu. U stilu, prošlo je kada sam bio beba od šest i sedam godina, dobio sam  pažnju i reakciju i savršeno se podrazumeva da će podrška roditelja biti jasna i sada u prvom ili trećem razredu, bez ikakvog proveravanja i utvrđivanja činjenica!

Pa, draga nebesa, tako li se rešavaju konfliktne situacije ili se pristupa aktvinom slušanju, bez upadica i podrivanja?! Dodataka, Mi ti verujemo, ne sme tebe niko da dira, popreko pogleda, nasmeje ti se neprilično, a ti sine, kćeri, nećemo ni da te pitamo kako si se ponašao, znamo da grešaka sa tvoje strane nije bilo!

O, pogrešnosti li, milion i još koja. Posle zaključavaju jedni druge u školskim toaletima i verujući da imaju podršku, mnogo su jaki, nepobedivi čak! Je li to merilo uspeha roditeljstvovanja? Jer ako jeste, onda nema ljutiš ako sutra neko drugo dete zaključa vaše dete i snima kamerom situaciju, jer je i njega njegov roditelj učio bezgraničnom poverenju, ma kakve da su radnje u pitanju.

I, vraćamo se na početak. Šta im pričamo, šta delima pokazujemo, kako se njima bavimo kada smo upućeni isključivo jedni na druge, bez ikakvih pomagala tehničkih, sa kojim ih pričama uspavljujemo i šta im tačno naglašavamo pred spavanje? I tako krajnje dosadno, a suštinski važno, da smo uz njih i sa njima do njihove sedme godine, ali baš. Kasnije da modifikujemo načine, ali ako smo dobru podlogu postavili, nemerljivo je veća mogućnost da će iz nje izrasti zdrav čovek!

Moj predlog, iz srca nastao, jeste da svi pođemo od sebe i roditeljskog u nama, oprostimo sebi i krenemo drugačije. Drugačije od čega će dobiti imati pre svega deca, a onda i mi, kao roditelji koji su detetu pomogli da trasira zdrav put za sebe.

Srećno, dragi roditelji.

Roditelj u potpisu.

Leave a Comment