Moje dete je svetinja i tačka, koliko god se ja bavio njime….

Ružno, mnogo ružno gledam i slušam ovih dana. Deca su navodno glavni akteri, a zapravo su epizodisti u ulogama koje im nameću roditelji. Počinje, otprilike, ovako…

Odlučili ste da  se kao roditelj obratite stručnom licu za pomoć vama i vašem četrnaestogodišnjem detetu, jer se ono bori sa svojim porivima i zajedno dolazite do zaključka koje je korake neophodno sprovesti, da biste nakon svega rekli, Ali, ja moram da mukupim najnoviji Iphone, obećao sam mu. Lice koje vas je slušalo ostaje preneraženo, nema potrebu da razgovor produbljuje. Epilog, dečak je dobio telefon, nije ispunio ništa od roditeljskih očekivanja i na kraju je nasrnuo na oca, fizički!

Lice, pozvano u pomoć, se povuklo. Nema saradnje, izostaje boljitak, apsolutno! Isto stručno lice kaže da  svoj posao sve više usmerava na predavanja i edukacije, a da je  na minimum minimuma sveo rad sa decom, jer roditelji varaju! Ni jednog se dogovora ne drže, popuštaju kao najmekši mančmelou slatkiš i onda bam! S tim da je lice, o kome pričam, veoma uvaženo i priznato, sa ozbiljno dobrim rezultatima iz bogate prakse…

A sve je počelo još mnogo ranije, kada je recimo Miloš sa svoji četiri godine izjavio da ga je vaspitačica udarila, što svakako nije kao mogućnost isključeno. Ali…  Mama, nezaposlena, vreme provodi po kafićima, doterana, sa dečkom, uredno dovodi dete ujutro i dolazi po isto u dežurnu sobu, nešto posle sedamnaest časova, ostavljajući dete vaspitačici nasilnici. Ako vam je nešto promaklo, da pojasnim, mama bez provere veruje detetu, podnosi prijavu,  konsekvence po vaspitačicu i kolektiv nemerljive, da bi nakon par dana, O Isuse blaženi, rekla da nije sigurna, možda je dete slagalo, izmašatalo…. Kasno, vaspitačica već nosi mrlju. Dok dokaže suprotno i ako ima dovoljno novca za tužbu i parnice, ona je ili pod suspenzijom ili pred otkazom, jer je takav roditelj bog i uvek je u pravu. Dok neke odista prljave vaspitačice, srećom manji je broj takvih u pitanju, čuvaju svoja mesta, jer im je zaleđina jača od Antarktika. Samo njima niko ni da pisne…

Pre neki dan je tati šestogodišnje devojčice zasmetalo što je neko na njegovi ćerku viknuo, a istina je negde na pola. Na izvesnoj dramskoj probi  bilo je četrdesetoro dece  i odlično se kroz poluotvorena vrata videlo da jedna devojčica ometa tu istu probu,  kikoće se, zadirkuje drugu decu, priča,  ne izgovara zadati  tekst. Učiteljica, recimo glume, je opomene i kaže da je u redu da odustane, ako joj se ne svidi, dok sve vreme drugih trideset devetoro čeka svoj red, ne bi li započeli ono zarad čega su i došli… Tata viče na učiteljicu, jer je opomenula dete, viče pred drugima roditeljima, Što se Vi derete na moje dete, držeći svoje dete čvrsto za ruku. Dakle, njegovo dete biva svedok situacije neprimerene za njene godine, svedoci su i ostali roditelji,  koji su verovatno zadovoljni, jer je ovo prva primedba i naočigled sve druge dece. Pa, gde vam je osnovno vaspitanje, da ne uplićete decu, dok rešavate sukobe, a trebalo bi da su situacije, koje nisu za decu? Jeste li uvaženi oče, prvo porazgovarali sa svojim detetom, na minut bar udahnuli, pre nego što ste priznali sopstveni poraz, a to je da niste nedužno dete pripremili koje je prihvatljivo ponašanje na javnim mestima? Detetu za oprost, jer je dete, postoji li mogućnost da mu na putu do kuće, ako ne žurite previše na drugo važnije mesto, objasnite koja sa pravila važna i koja bi trebalo da poštuje. Zatim, pričama raznim dođete do suštine, kako se Vaše dete, cenjeni oče, ponašalo tokom probe, a tek ona odlučite da li je za napad ili civilizovan razgovor?!

A rešenje nam  je zapravo sve vreme pred očima. Zove se  bavljenje sopstvenom decom. Vašom decom. Želeli ste tu istu decu, budite dovoljno fer prema njima i posvetite im pažnju, dozvolite im da budu deo vašeg života u svim svojim segmentima, osim u Niko moje ne sme da dira, makar se ja nime ne bavio i tačka!

Jedna mudra dama je govorila da nas niko ne sprema za ulogu roditelja, kao što nas uče za farmaceuta, lekara, molera, kasirku. Ovo je, možda, jedina životna uloga gde smo ulog mi i naša deca. I umesto da slavimo taj dar, da imamo radost i zadovoljstvo da smo nekome roditelj, mi isto to dete prepuštamo, stihijski, da ide mimo nas. A dete ima potrebu za prihvatanjem i ako ga mi ne prihvatimo, prihvatiće ga  ulica, narko dileri, kriminal, kabadahijstvo svoje vrste.

Niti su sveti oni kojima ostavljate decu na čuvanje, zato dobro proverite kome ih ostavljate, niti su sveta vaša, naša deca, samo zato što su naša. Realnost je traganje i učenje…

 

Leave a Comment